Српски сион

С тр. 472.

ур. 2в

дао становЦште, које г. известилац заступа. Оп га је заборавио наве ти, а ја га. не познајем. Напротив знам, да у постојећем епархијском уређењу нема ни сиомена о сазиву епархијских скупштина, нема ри словдета о томе, коме право тога сазива припада. Нема га ни у другим нашим уредбама. (Гласови: А XIV члан?). Члан XIV привремене епархијске уредбе говори само о дану избора епархијских заступника и о року састанка скупштинског, те само право одређивања тога дана и рока даје епархијској административној управи односно административном одбору. Господа, која се и поред тога ипак позивају на тај XIV члан, доказују тиме, да не чпне потребне дистинкције између састанка и сазива епархијских скупштина. Дакле, нити XIV члан епархијске уредбе не даје административним одборима право сазивања епархијских скушптина. (Гласови: А ко је сазвао прву скупштину?) Одмах ћу рећи. Прву епархијску скупштину сазвао је сам сабор својом уводном наредбом од 30. јуна 1871. годиче. Сазвао ју је сабор, јер уредба никоме није дала право тога сазива. Изгледа то чудно — има много чуднога у нашим уредбама — али тако је; и то порећи не ће нико. Зашто у енархијској уредби није нормирано право сазивања епархијских скупштина, разјашњавам ја тиме, јер уредба говори само о ирвој скупштини, о њезиној првој и поновљеној седници , и јер је сазив те прве скупштине сабор узео у своје руке. 0 сазивању и о праву сазивања других, осим ове прве скупштине, епархијска уредба не садржи никаквог одређења, никаквог нп спомена. Не садржи зато, јер ју је сабор донео ко привремену, а имајући у плану свога организаторног рада и задатка да, чим сврши посао са Саборским Устројством, донесе одмах и сталну еиархијску уредбу, у којој би онда и сазивање еиархијских скупштина, као и право тога сазивања, било регулисано и нормирано. Искуство доказује, да је сабор 1870. и у том послу сасвим ћопа Ме поступао, и не помишљајући, у журби и хитости својој, на могућност неприлика, које ће тај његов намишљени накнадни посао онемогућити. а које су се заиста испречавале не само сабору 1871. него перманентно саборима нашим за пуних 30 година.

До те, сабором и његовом привременом еиархијском уредбом од 1870. г. у изглед стављене сталне уредбе, нисмо дошли ни до данас. Међутим, привременом уредбом установљења организација епархијске управе, сама собом је изазивала, за прошлих 30 година, потребу нових епархијских скупштина. Но ко да их сазове? Административни одбори нису били на то овлаштени. Сабор није био на окупу, а кад је и био, није му било до тога. Сасвим природно П неизбежно је онда било, да то учини Саборски Одбор, као највиша извршна власт у автономији нашој. Потреба нових епархијских скунштина истицала је, као што рекох, из саме организације установљене прпвременом епархијском уредбом. Ма и привремена, морала се та уредба извршавати; дакле, морала се задовољити и потреба сазива нових скупшгина. Пошто их није имао ко сазваги, морао је то учинити Саборски Одбор на основу 22 § слово б. Саборског Устројства, по којем Саборски Одбор „ извршу)е сабором донесене , највишом потврдом свабдевене и у делокруг Саборског Одбора стадајуЛе уредбе. и А тек нико не ће порицати, да и епархијска уредба спада у делокруг Саборског Одбора. Према томе, Саборски Одбор је вршио само своју дужност, кад је — вршећи право своје извршене власти — издавао наредбе у погледу сазивања епархијских скупштина. Поступао је он при томе и сасвим коректно, не ограничавајући тиме автономију епархија, него напротив, дајући им прилике да се што више автономишу у своме делокругу. Предлог одбора 15-рице иде за тим, да ослободи епархије у погледу сазивања својих скупштина сасвим испод надлежносги и контроле Саборског Одбора. А као што излази из говора г. известиоца, он би то да оправда неком интерпретацијом постојеће епархијске уредбе. Ко мисли да су и да могу епархије наше бити нека суверена тела и да њихова автономија инволвира апсолутну неодговорност и независносг према вишим од себе автономним органима, тај је у великој заблуди. То би била автономија у автономији, основана на погрешним автономним појмовима који код нас нису ретки. То је једно што имам приметити г. известиоцу. Друго, да интерпретацији епархијске уредбе, у правцу његова предлога, нема