Српски сион

„СРПСКИ

за то им се зар толико и замера. У осталом и онај који вели, да се не бави политиком, чини то из неких извесних рачуна, — па и то је опет политика, али лична, себична политика, сваки човечји корак је политика. Из ових разлога нроизлази, да је овај део извештаја био неуместан. Школски Савет хвали се, да се је он бринуо за школе, али пропадање толиких српских школа баш са његовог немара, назадовање школско у опште, најбоље побијају ово хвалисање. Сем других примера ево и случаја са вршачким школама. Износи борбу вршачке општине за опстанак српских вероисповедних школа, које тамошњи сриски народ тешко издржава. Поред државне порезе и великог варошког приреза од 80 нроцената, иоред иарохијала од 15 —18 9 / 0 , нлаћа тамошњи народ још и школски прирез од преко ЗО 0 / 0 , а нрве године и 45°/ 0 . Општина је желела, да спроведе редукцију школских разреда и да укине излишно место учитеља гимнастике, за које троши годишње 2080 круна. Но Школски Савет у место да је ишао на руку вршачкој општини, он јој је баш пречио. Већ три године стоје те ствари нерешене, а од сретног решења тих питања зависи и онстанак српских народних школа у Вршцу. Али и то је била нека лична политика, а шта мари Школски Савет, хоће ли се одржати српске школе у Вршцу! Није се он прекидао ни кад су друге школе пропале! И овај пример доказује, да је Школски Савет, неспособан за вршење те врло важне дужности. Када треба најхитније и најсавесније да решава, он по три године ћути и прави се свему невешт! Још нешто. Душан Стојшић говорио је већ о школским књигама. Школски Савет у своме извештају хвали се, да је преустројио српске школске књиге. Међу тим те књиге по општем мишљењу стручњака не вреде много са дидактичко-методичког гледишта. Њихово издање пак је сасвим лоше, испод критике. Артија рђава, а увез слаб. За то су ипак цене велике — и издавачи беру лепе приходе. Међу тим могао је Школски Савет у својој наклади да изда све те школске књиге, које би биле и добро израђене и јеФтиније, па би отуда могао Фонд Св. Саве да има врло лен годишњи приход, а нами је потребна свака потура. Али о том се Школски Савет није бринуо, већ је иустио да други имају отуд лепе користи, а да дају врло лошу робу. И то је зар нека иолитика Школског Савета! Кад видимо школске књиге других народа онда

ћемо тек видети, како се у нас рђаво радило. 0 издавању школских књига у корист Фонда Светог Саве иоднећу посебан нредлог. Кад се узме у обзир све ово, што је овде изнесено, као и оно, што су иредговорници изнели као неиобитне истине, онда се тај Школски Савет мора иозвати да одступи. Прихваћа предлог Мате Косовца. Др. Стеван ЈовиноваЛ. Славии саборе! Пропадање наших вероисноведних школа је на ирагу. Тај велики и тешки губитак, не ће моћи наш мален, и ако жилав и отноран народ, лако прекужити. С тим је губитком скончано и наше бројпо опадање, односно однарођивање. Јер вероисноведна школа, као саставни део автономије паше, условл>ава иосредно, као бедем противу однарођивања, опстанак народности наше. Ио то пропадање вероисповедних школа није елементарне, напрасне природе. Оно је одавна приуготовљено државним школским законом, који је са обзвром на минимум школског приреза, као и школском одредбом за границе, онемогућио оистанак наших школа. И по нас је кобно било, да су у том времену на челу наше школе и народне нросвете, стајали људи проблематске сареме, себични и недорасли нозиву своме. У извештају школског савета нема конкретног предлога: Како да се стане на пут пропадању наших школа? Како да се омогући њихов материјалан опстанак. Требали су као људи родољуби да исцрпе сва средства, на и онда, ако не би усиели, била би им савест мирна. Требали су са саборским одбором из толиких заклада и Фондова пронаћи онај максимум од 7000 ф . за све наше вероисповедне школе. А не да се упусте у теоријски извештај пун Фраза и самохвале. А шта ћемо да кажемо о похађању и прегледању вероисповедних школа по школском савету? То је било обигравање школа и изигравање светиње њихова задатка. Да су имали пред очима смер вероисповедне школе, не би играли жалосну улогу најамника. Они су одговорни за невољу, која нас све тишти. Они су одговорни за невољу, која нас све тишти. Они су гробари наше школе. Панчевачка виша девојачка школа, — не упуштајући се у осуду наставног нлана за све више дев. школе, који не даје ни стручна образовања, ни спреме за Српкињу и њен иозив у срнском друштву — остајала је тјлико иута на дуже време без иотребних снага. Тим је начином трпила и настава а и ученице. Па како је иосту-