Српски сион

Б р . 4.

СРПСКИ смон

О тр 113.

трамо за неког правника, а што долазимо у прилику да морамо но нека!; ио правничким питањима — управо о нашим црквено-народним установама — да пишемо, томе су крпви сами наши правницп, који као правници не ретко напишу тако шта, да се човек и неправник мора да осврне на њихово неистинито, па често и лудо нисање, кад смо већ пали на тако партизанство, да људи учени, правници и доктори права ћуте на таква писања. Немојте нам г. г. правници дати повода, и устаните ви у одбрану против лудог и неистинитог писања ваших колега; па не ћемо ми то морати да чинимо. У осталом, и ако и нисмо правници, ал' тек кад се подухватимо да пишемо и о таквом питању из наших црквено-народних установа, ми прво добро проучимо дотичну ствар, и не ћемо никад нити смо се икад служили рабулистиком, него разлозима, које нису с разлозима могли побити ни први радикалпи правници, као што су г. г. др. Жарко Миладиновић, др. Еикола Ђурђевић, др. Мита Мушицки, с којима смо се ми у више пути упуштали у полемику и њихове тврдње побијали, те не могући наше тврдње побити, правише се невешти, што нису требали већ због свога угледа чинити. А то нису требали чинити с тога, што наше писање није било за презирање, нити је изишло у ком памФлетском листићу. Није г. Бранко први, који нам је добацио: „Зсћиа^ег, Мејђ ће1 <1етеп ^е181;еп И , него су нам то добацивали сви они, који не беху у стању нобити наше тврдње. Радикалским је поповима слободно да пишу политичне чланке и воде велику политику, у којој се не разумевају ни радикалске вође и правници, а кад се усуди ко.ји нерадикалски поп писати што нротив радикала, и стера их у теснац; онда му добацују поменуту немачку изреку. Па као што се ни досада не освртасмо на такве довикаче, не ћемо се осврнути ни на г. Бранков довик, него ћемо у датим нам приликама износити и његове виспрене чланке и по заслузи оцењивати их. Може нас г. Бранко називати пустим и лудим ноиом, у гата ће му веровати сви подобни њему празноглевићи, који у глави немају мозга, него соса ил' њему подобних јастија, нашто се ми и не жестимо, јер један смушењак, као што је г. Бранко, који је на срамоту народну поОРПОКИ СШОИ 1906.

стављен од радикалских му пријатеља на столицу Фишкала српских нар. црквених Фондова за „ужу" Угарску, да нас не само својим незнањем пред туђинцима срамоти, него и грдну штету причињава; такав празноглаваћ не може нас извести из Флегме, нити нас може заплашити! Да, г. Бранко, да Вам још и ово наспоменемо на тврдњу Вашу у 250. бр. „Заставе" за пр. год., да су настојатељи манастирски прости плаћеници и намештеници, а неограничен је господар над манастирима сабореки одбор. На кад је то тако: откуд онда, да су сви настојатељи наших манастира — бар у архидијецези — вирилни чланови жупанијских скунштина ? На ком основу ? Откуд то, да се и 1903. и лањске године упуштао пододбор саборски — законодавни одбор — у договарање и погодбу с настојатељима манастирским ? Изволите г. Бранко, и на ова два питања одговорити. 0 глупостита г. Бранковим на епархијекој бачкој скупгптини другом приликом.

Два писма патријарха Ареенија III. Црнојевића. Приопћио: Димитрије Витковић. [Загреб.] (Свршетак.) Примедбе на ирво иисмо. Увод писма, у којем иагријарх прво даје израза својој нади, да се бискуп налази у добром здрављу и препоручује га заштити Божјој, да га Бог одржи, јер ће и у будуће иматп с њим много поела; а ако жели чути о његову здрављу, да се он — хвала Господу Богу — здраво налази, увод тај, морам истаћи, да на мене чини утисак, да га је само православна српска душа могла замислити и наиисати. Прави су то изрази српског писма, које сам имао прилике много пута. читаги у писмима нашега народа, само што су преточени у латински језик. Патријарх даље вели, да му је дужност, да се пријави бискупу. Сигурно за то, што се налази у крајевима његове бискупије. Он је имао намеру то учинити још ире шри године, те доћи у Хрватску у „Љшовину", у којем се намеравао настанити; али да се није могао никако из Угарске кренуги, јер га је служба према цару и краљу задржавала. Троје је 8