Српски сион

Ж. 4

СРПСКИ

сион

С тр . 103.

незналица и врло лош карактер. Остарио је под фанариотском системом црквене управе, а у то доба, као што вели јеромонах тисменски Леонтије: „ова Епископија никада није празна без Епископа стајала више од месец дана. Него како Епископ кои умре, а они по троица, по четворица, устану па се надмећу кесама, кои ће бити Епископ; и кои више да онога ома поставет". 20 А сам тај игуман Никодим вели: „И ешче за бегова от Угровлахијске власти, каде се кои Епископ престави неда му се други добро ни оладити, него се кесама надметали до митрополита и бега, кои ће пређе Епископом бити. И тако ни по 10 дана, није праздан Епископат био". 21 Па кад је Дамаскин умро и одпочела хајка на епископат, Никодим је употребио све силе, да се дочепа владичанства. Проигуман свето павловски Антоније вели за њега, да се је: „изарчио и похарчио по немачки господе и по овдешњих бојаров заради Епископства; а пак житијански игуман дао му 2 кесе аспри у помоћ, кад будет владика, да он први код њега будет. — —" 22 Но ипак све то не поможе, јер митрополит је наредио правилан избор тројице кандидата у сабору римничке епархије, који беше састављен из калуђера, свештенства и бољара, — па се с митом није тако лако могло проћи. Сабор тај морао се је набрзо састати после смрти Дамаскинове, те је изабрао три кандидата, међу којима беше и митрополитов кандидат, позеати нам коректор српско-румунског буквара — игуман манастира Говора — Стеван. КБега митрополит постави на прво место и предложи царском двору на потврду. Након неколико месеци 15. Октобра 1726 изађе потврдна диплома 23 за предложевог игумана Стевана — на влади чанство римничко. Окај је за тим дошао у Београд, на позив митрополитов; 24 и ту буде око Божића исте године произ 20 Дневник арил II. тач. 37. !1 1ћ1(Ј тач. 46. " П>1<1. тач. 30. 13 у Швикера — 01е УегеГ1п§т1ј* . . . прил. XI. 81 Дневник прил. II. тач. 16.

веден за епископа. За тим се врати у Малу Влашку, а наскоро за њим, почетком Фебруара 1727., послани беху изасланици митрополитови: епископ карансебешки Никола Димитријевић, архимандрит манастира Ковина Исаија Антоновић и митрополитско-народни секретар Гаврило Јурајац, — ради инсталације ново изабраног, потврђеног и посвећеног епископа Стевана. Ови изасланици имали су, према инструкцији, и задатак, да са конзилиарима од администрације Угровлашке: Иноком Доситејем Браило, Илијом Ширбеј, Григоријем Власто и Константином Стрнбенул испитају све цркв,управне одношаје, те културно-просветно и материјално стање целе римничке дијецезе, како би се што пре могло приступити озбиљном лечењу многих рана у црквено-управном и религиозно-моралном животу у тој дијецези. 25 Изасланици митрополитови стигли су у Крајову, у седиште земаљске управе у Малој Влашкој, 8. Фебруара 1727. год. Пред њих изађоше свечано изван вароши, за 3 сата далеко, три бољара са 2 хинтова, а у сваком по 6 коња. Ови су им донели са собом и ручак, те су на месту састанка, ручали. За тим свечано уђоше у варош, где их пред црквом са свештеницима и литијом, уз брујање звона дочека многи народ и одпрати до одре^еног им стана. Јавили су за тим о доласку своме председнику земаљске администрације генералу Шраму, те он посла свога посланика, као и генерал Кантакузин, још истог дана, да поздрави митрополитове посланике. Сутра дан учинили су посету генералу Шраму. Овај их је врло љубазно дочекао и испратио. Ту се упознаше и са већницима земаљске управе, који владику са пуно поштовања пољубитпе у руку. Идућих дана беху на ручку код генерала Шрама, где је и католички месни епископ са једним фран15 ЗаЛележио сам, још пре неколико година, ла се у Митроп. Патријар. Архиву у Карловцима под бр 151. ех 1727., — нала8и „Рго1осо11 (Јег СогевроЛепИеп" рпископа карансебиш. Николе Димитријевића са епископ^м Мојсијем Петровићем у ствари епигкопије римничке, те инвентар римнич. епархије и т. д.