Српски сион

О тр . 104

СРПСКИ СШИ

Бк 4.

цишканером био. Ту су се, као што вели сам владика у свом дневнику „лепо разговарали и лустиг били и великама чашама пили, и ни у чем зазрени били"; за тим код неких бољара, где су лепо почашћени и марамама даривани били. Молили су их бољари да одслуже коју литургију, те су то радо учинили; а сдржали су и неколико парастоса, по жељи неких бољара, зашто су их наградили дукатима и марамама. Одслужили су и једно молебствије, опће за сав народ, у присутности доброг ђенерала Ђорђа Кантакузина и скоро свих бољара. Народу и бољарима свидео се је владика Никола, те га предусретаху са особитим поштовањем. Говорили су о њему: „и сеј г. Архијереј шчо ест дошао смерен ест и учен и са страхом служит службу Вожију: и не обзирает се никуд, такмо ка Богу ванимает; а не као наш Дамаскин..." И у опће цело посланство митрополитово учинило је на Румуне врло првјатан утисак; управо се изненадише, јер као што прича њихов архимандрит Иларион, бољари су међу собом, о посланицима митрополитовим, овако говорили: „ми смо мислили, да теке Грци имају памет и практизу и разсмотревије, а ови посланици превазидоше Греки, ва ва сем, што нисмо мислили, да у них обретаетсе"; а калуђери и бољари, по речима Србина тисменског јеромонаха Леонтија говораху: „ми нисмо знали, да су Србли овако учени, а ови што су дошли от гос. Архиеп. срроз могу человека промотрити, као кроз огледало." 26 Многи угледни бољари и њихове породице долажаху владици Николи и архимандриту Исаији, да им читају молитве; те једном послаше и двојицу прекршитеља заклетве, да им владика опрости. Владика је на то сазвао конзисторију, у укојој осим њега и арх. Исаије, позва новопосвећ. владику Стевана, архим. румунског Илариона и игумана тисменског Никодима. Пред њима испита клетвопреступнике, па онда упита за мишљење сваког појединог члана конзисторије, те " Види о свему овом опширније у односним тачкама придожевог „Дневника".

према изјавама њиховим даде сам коначну одлуку. 27 Посланици митрополитови имали су и дужност, да пре иншталације, са поменутим већницима прегледе све стање овог владичанства, те су у ту сврху почели држати заједничке седнице, о којима се може више сазнати из поменутог протокола у М. П. А. К. кр. 151. Нами је главно истаћи то, што се већ из самог владичиног дневника види, да су како бољари, тако и представници свештенства, особито настојатељи манастира, зазирали од власти митрополитове, јер су видели, да митрополит хоће да заведе правилан ред и исправи све недостатке у црквено-управном животу њи ховом, — а то њима свима, као што ћемо одма видети, није ишло у рачун. Да би н^м јасније и појмљивије било држање бољара и игумана румунских према племенитим жељама архиепископа и митрополита Мојсеја, — ваља нам прво истаћи односне карактеристичне црте њихове, према изјавама људи, који су државни званичници, и као странци међу њима многе године провели. те по казивању самих честитијих Румуна и неколицине онамошњих Срба. Пуковник Пивода рече једном приликом владици Димитријевићу: „Свуд сам ходио и свакога народа знам обичаи, али како ови људи нисам видио; нестидесе, кад их человјек уфати у лажи. . . . за то им не ваља нигда веровати ; докле стобом говори дотле ваља веровати, а како се растане, да може учинити, да и здушом и зтелем пропаднет человјек"; а два капетана Митпко и Груда (биће да су били Срби, јер им је владика предао неко писмо од Архиепископа, коме су се врло обрадовали) рекоше: „неваља овим људма веровати зашче су лаже и зашчо су им уста медена, а срце погано; а паки уздахнувши рекоше: курјак у његову срдцу лежи.". . . , 28 И сами њихови људи износе жалосну слику њихове моралне покварености. Игуман из манастира Шегарче-Петроније при" Дневник, тач. 16- и 17. 38 тач. 81, 34 и др.