Српски сион

4 ГРТ1СКМ казује их овако: ,,чудни су ови бољари, кагсо они реку, онако ваља да учини и Еаископ и сваки; и сваки о себи господар, како и полаци, и све ће свое изгубити теке да другоме досаде". Новопосвећени и потврђени владика Стеван тужи се на игумана тисменског Никодима, како је на неком судском акту, ког му је он послао на подпис хотимично, да му напакости потписао се испред владичина имена на првом месту — а зна да тај акт иде губернатору у Сибињ. Исти се тужи и на бољаре, како га и не позивају у савет, већ сами свршују све, па и најважније црквено-управне и судске послове; а опет бољари туже се архиепископу, да се неки духовни мешају у ствари, које не спадају у њихов делокруг, те их тужакају код разних владти и у Вечу. Архим римнички Иларион, саветује изасланицима митрополитовима нарочито, да се од конзилиара (већника) чувају, а нарочито од Илије Ширбеја вистијара, јер му је свагда обичај човека обманути: „Политиком се чини, да га болшега Христијанина неима, делом же инако ћеврише. Толико се пута и заклетвом утврждивао, по томе после инако посал извади, а не како се клео". „Конзилиари и игумне по^ ставлају и мазуле (збацују); а они сиромаси, да би се обдржавали, дају им пешкеше; а особливо на годину дишкрецију шчо им дају по 2 коња и ио 2 хардова вина; дишкрецију им приказују ; и све се ноћом вуче; они суде и расуђују и без нихове воље нитко нишча не може сатворити о духовне старање". То исто потврђује и проигуман свето - павловски Антоније, а и многи други, као тисменски Никодим, хурецки Дионисије, полврачаски Климент и бранковенски Иноћентије — потоњи владика римнички. 29 . . . . Посланици су наишли и на неколико Срба, који међу Румунима у Малој Влашкој живр. Тако им је наскоро после њихова доласка дошао момак Бошко, који је ћурчијски занат код мајстора Даче Рашића у Будиму (Табани) изучио. 30 Овај им је причао, како попови имају " Пн<1. тач. 19, 27, 41, 29, 30, 35, 44, 49 и др. 30 Пи<1. тач. 60, 18.

стов '<"**• 105

велики страх и много их се боје, јер су чули како митрополит тражи велики данак од њи; а то су, како ћемо касније видети, изнели бољари, само да народ и свештенство одврате од сједињења с митрополијом београдском, како би они и даље могли мутити и пашовати по епархији римничкој Првог марта 1727. г. били су посланици митрополитови у манастиру Буковцу са ново посвећеним владиком и архимандритом Иларионом. Тамо им дође и „господар Живан Србљин", који им за ужи ном у разговору рече о влашким бољарима ово: „Ови људи не имају душе, него наружити знаду за душу; шчо ти данас лажном политиком говоре, то сутра нишча не има, и да ме Бог сачува од них. Нити ја са шнима једем и пијем, нити кои разговор имам, него и се аратосим.", . . А познати нам јеромонах тис' менски Леонтије, између осталога и ово вели: „Овде су људи лукави и лажливи, не ваља им нишчо веровати: данас да учине кои савет ме^у собом, а сутра о томе и не мисле; и шчо человеку обешчају у оно се не ваља уздати, и да може један другога зуби за изе. Не има ту человека, кои би промисла имао за народ него сваки за своју хасну гледи. Идоше у Беч и потрогаише толике новце, и они кои су били сами себи правицу израдише, а народу никакве. А врло су људи високоумни, никога ни подашто не држе, и ми коисмо Србљи зову нас блотул (то ест суровци), али каде су вас видели говорили су међу собом: ми нисмо знали да, су Србљи овако учени, а ови шчо су дошли от госп. Архиеп. скроз могу чловека промотрите, како кроз огледало. — — — А прочим бојаром ест мисал и говорење да ние ово како Србска земља, да ће се у свзшчо г. г. архиепископ мешати, него како и до сад от старина ест био обичај ; како бег чинио, он избирао игумене и са знанем Епископовим постављали се, тако и от селе будет. Ипак и то ћу вам праве казати, они бољари, кои су била у Бечу имају велико пошчење г. г. Архиеп. зашчо су ведели разум јегова преосв.; а ови остали шчо