Српски сион

Б р . 31.

СРПСКИ сион

С тр . 487.

љ*нског сабора митрополитско-епископска столида има попунити за три месеца. Какав је био у српској аатријаршији у Пећи обичај у том случају т. ј. ко је управљао патрајаршајом за време уиражњене оатр. столице, не знамо ништа. Не знамо за извеоно, ни како је било од нролаза патријарха Арсенија Ш. (1690.) на ову страну, иа све до 1768. у том погледу. Знамо само, да је по смрти митрополита Исаије Ђаковића (1 20. јулија 1708.) постављен за адмиеиетратора декретом од 8. августа 1708. епискон бачки Стеван Метохијац, а дј је као такав умро 27. априла 1709.; да је по смрти митроаолата СоФронија Подгоричанина, који је умро 7. јануара 1711. администрирао митрооолијом енископ бачки ХристоФор Митровић од 18. марта и. г. до нзбора митронолита Ваћентија Поповића 23. априла 1713.; да је но смрти митрополата Мојсија Петровића (| 27. јулија 1730.) постао адми шстратором епископ темишварски Никопа Димитријевић, кога је у свом тестаменту од 26. јулија 1730. исти митрополит у договору с првацвма народним, који су се тог дана у Београду десили, за администратора наименовао, а народ за таког признао, дочим га остали епископи не хдедоше призиати и исти је декретом војеног савета био потврђен за администратора, но као такав имао је само у својој и карловачкој архидијецези црквену уираву, а по смрти митрополита Вићентија Јовановића (| 6. јунија 1737.) постао је администратором нребегли натријарх Арсеноје IV. За данас је само оволико знано о администраторима за време унражљене митроаолитске столице од 1706.-1768. Ну, судећи по речима митрополита Мојсија Оетровића у поменутом свом тесгаменту: „Вјесте како пособствујет, того ради, јако да би со совјетом обштих, администратора наредили, како душа моја ог тјела разлучитеја, да тој будет всему хранитељ и надзиратељ, обаче јегда невозможво би тако, ми сами нареждуемо пред прилучившимисјн, ниње здје ниже нодаисаеими свидјетели назнаменуем и имјенуем — —судећи ао томе, што је

тек 19. Априла 1749. аредседник дворске депутацие гроФ К^ловрат поднео царици Марији Терезији предлог, да па унражњењу матронолитске столице, само њојзи припада право постављати администратора, што је она и одобрила, те кад је 1768. за то решење нага народ дознао, он је на сабору 1769. Окт. 7. царском комесару поднео у 30 тачака своје гвгобе и жалбе, и у 1. је искао, да се народу остави и на даље постављање администратора: може се за извесно извести, да је све дотле наш народ постављао по уаражњењу митрополитске столаце администратора, а државна их влист потврђивала. Влада П8К не хтеде пристати на искање народно, да се њему остави право поста вљања администратора, и како у §. 20. регуламента од 1770., тако исто и у §. 20. регуламента од 1777. и §. 20, деклараторнје од 1779. рече се: „Наименовање администратора еаархија и карловачке архидијецезе, кад се која од ових упразеи, задржавамо себи такође и даље; догађаји можни таковога упражњења, одма се јављају Нашој дворској угарској канцеларији, а што се тиче администрације и нравленија архиепископата или дијецеза, то се има очекивати од Нашег благоутробног решења". Против овог наређења од 1770. па све до 1874 — 5 једино што је народни сабор 1774. подигао свој глас, а други ни један народни сабор није подизао свога гласа, и није искво да се оно укине. Па ни у самом саборском устројству од 1875. не само што се не рече изреком, да се §. 20. деклараторије ван креиости ставља; него у њему се не налази назначено: ко има управљати архидијецезом карловачком и митрополијом српском за време упражњења митроиолитске столице. Народни сабор донео је 1870. саборско устројство, које је 5. Авг. 1870. послано на нотврду; иу, решењем Њег. Величанства од 29. Маја 1871. оно не беше нотврђено. Исто је устројство имало свега XXIX. чланака, и само се у чл. ХУ. рекло: „сабор има два председника, једиог по доетојанству, а другог ао избору. Председник