Српски сион

— 538 —

ствара, као што ироиисују црк-вени канопи и иракса". Не чудим се даље ни томе, што је г. Ј. поред тог свог несхваћања и незнања, ставио на мене она питања на 46. стр., и шта би ми све могао одговорити. Кад је г. Ј. за добро нашао, да на стр. 48. спомене нешто и о „блаженоупокојеном" Герману из моје брошире: „Дрохобецки, Штросмајер и Анђелић" 1899. — што није требао чинити већ у своме интересу —, да се читаоци ових редака увере, да се мени није смркло пред очима, нити ми је заврискало срце као што рече г 1. — кад сам видео, да се он позвао и на њега, него да сам ја све' оно у „Осврту" о њему рекао с тога, да покажем да он није био и на делу онакав, као што је био на речи, и да мени таки људи не импонују; навешћу овде нешто из исте своје брошире, што ће показати да сам ја умео бити и праведан спрам Германа, где је заслужио. На стр. 36./7. рекох: „Не ће нам се замерити што смо Германов језик мало исправили, који нам је посао задао доста труда, јер смо га морали због тога целог преписати, што иначе не бисмо морали чинити.« „Знамо, да ће нам се многи, који су знали наш одношај спрам Германа, и његово пријатељство спрам нас и брага Илариона, чудити, што смо ми тај труд и посао узели на себе, и што његову работу сада, после 43 године, данашњем нараштају саопштавамо, кад је није он хтео за живота ћирилицом прештампати." „Ну, ми такима одговарамо. За време Германовог живота, нисмо ни ми остајали му дужни за његову љубав и пријатељство, чзек смо му с каматом, и то великом, враћали љубав и иријатељсгво.« „Да ће се Германа, после смрти његове, одрећи и заборавити на њега многи и многи његови пријатељи, којима је он добра чинио и у лепе положаје поставио; то су сви мислеони и поштени људк знали, као што је то бивало и

бива са свима и код свију оних, који не траже истините поштоваоце, већ ласкавце и улизице, (Карловчани знају врло добро, гита је Герман чинио и проти Чобанићу, а знају и то, како му се после смрти лепо захвалио, а да и не спомињем Грозног, Лемајића и компанију)*, и нама је мило, што нам се подала прилика, да можемо баш ми нашем данашњем нараштају изнети ову лепу работу Германову. из његовог младог доба, за коју је заслужио, да му и данас сваки Србин каже: слава му" ! За што није г. Ј. отштампао овај цео навод мој, него само последње две речи, то ће он најбоље знати, као и то, за што је на стр. 50. завршио други став с речма „и онда онако ( како? саборисало?" кад сам га ја овако завршио: — — онако саборисало, и да би у опште наишла Германова најезда, за коју ће најезду пред историјом понајвећма одговарат народни прваци — —!" На разглаголствије г. Ј. о саборима 1769. и 1790., имам му одговорити, да ја и сада остајем при својој тврдњи, да је тадашњи епископат у њима учествовао без икаквог ориговора. Што је владика темишварски Вићентије Јовановић Видак, ставио предлог у име целог народа, да се прво бира митрополит, а по том да се одржи расправни сабор; то још не доказује, да су тако. исто мислили и остали епископи. У осталом, све да је цео тадашњи епископат сагласан био с поменутим предлогом, према својој заклетви, дужан је био пре отварања расправног сабора да изјави комесару царском, да пошто се по црквеним канонима не може и не сме држати расправни сабор, нити у њему што решавати о цркви за време упражњења митрополитске столице, то они улажу протест против умишљеног држања расправног сабора и не ће учествовати у њему. * И данас се после смрти патријарха Георгија врло благодарни показују многи, које је он из пра на висину подигао и чинио им све и сва, а сада га неки јавно, а неки потајно грди и напада.