Српски сион

537 -

јереја, и на саблазну осталом православном свету, с ким је српски народ од векова стајао у верозаконској вези и заједници." „Пошто сте г. министре, ово извршили, наставили сте даље низ незаконитих поступака према цркви и архијерејском сабору, одредили сте указом владаочевим администратора и заступника митрополиту, а смисао је црквеног канона, а исто тако и позитивног државног- закона у §. 95. о црквеним властима, да се заступник архијереју па и митрополиту одређује само тада, кад му је место (разуме се правилним и природним путем) упражњено, или је болешћу или дужим одсуством спречен у вршењу дужности. Но ви сте држали или сте хтели да држите за нужно и према вашој политици доследно, да без суда и без икаква законита рада просто уклоните митрополита, који је скоро 30 година на архијерејском и митрополитском престолу седео, не хтевши му признати ни оно формално право, које има и последњи државни званичкник и слуга. Тиме сте потпуно порушили основе независности српске цокве, тиме сте дали пример и показали да се исто тако као у Србији, могу и у другим земљама где живи српски народ, српски митрополити простим актом владе без суда и кривице уклањати и збацивати, а да се црква и народ не могу пожалити, да су им каква стечена права, или и предања и закони повређени. Тиме сте одузели сваку могућност да се архиЈереј. сабор правилно и у редовним околностима састане и да му глас и одлуке у духу цркве а у интересу народа и државе довољну вредност и углед имају. Тиме сте на штету и понижење цркве и на жалост свима свесним проповедницима слова божјег, на жалост свима правим пријатељима православља и јединства источне цркве, одузели у Србији цркви и архијереј. сабору сваку самосталност и савршено учинили сте илузорном одредбе §. 88. закона о црквеним властима." „— — Ово је г. министре, на ваше напред поменуто писмо мој одлучни и

искрени одговор, који сам дужан био дати као архијереј и син ове земље и народа српског, за коју сам увек готов био као и за славу и углед цркве и православља да подносим све тегобе живота. Доста свакојаких других напора и опасности чекају са сваке стране Српство и православље. Па ружно је и грешно, да му његови одабрани и на управу позвани синови задају још грдних рана и јада. Но од стране цркве а гласом њезиних најискренијих служитеља и најоданијих престолу и народу синова, молим Вас, постарајте се ако још можете, и влади Њ. Величанства саветујте, да се самовласне мере и неправилно поднесени закони „о црквеној управи и архиј. сабору" одложе и бољима правилно узакоњеним замене, једном речи: да се законити ред и слога у српској цркви и у духовима црквених служитеља као и свију верних синова цркве поврати." И што је епископ Јероним у овоме своме протесту рекао, то је и учинио. Због таког свог држања, он је био збачен без икакве мировине, и неколико је година провео у највећој сиротињи, док није дошло време, да га је краљ Милан ипак морао успоставити на епископску столицу. Ево г. Ј., тако се брани учење своје цркве, а не голим фразама! Кад г. Ј. није у стању да схвати још ни данас разлику између црквених канона, важећих за синоде и прансе у народном сабору, и не зна да канони прописују, шта се може и сме само у синоду претресати, и шта је и какво је чије право у цркви, а не и у сабору народном односно црквеном народном, као и за постојећу праксу. да се за време упражњене митрополијске столице не држе расправни сабори; не чудим се ни мало, што није схватио, зашто сам ја 1592. у бр. 103. „Новог времена" рекао: „да би администратор Стојковић себи оставио трајнијег спомена, да није дозволио, да се за време удове митрополије, на народном сабору шта ново