Српски сион

— 536 —

господин и познавалац наших ствари — да не спомињем друге потврде од не мање припознатих наших људи једном приликом и то не давно, овако изјаснио о њему: „Искрено захваљујем на посланој — —Не знам управо колико бих морао потенцирати ту заХвалност; јер сте били добри. те сте ми до сад многе Ваше радове, штам пане, послали. Тим сте ме премного обвезали; јер многе и многе — нарочито нар. црк. автономијске ствари, установе, одређења и т. д. дошле су ми у јаснији облик и значење, пошто се у Вашим расправама увек нађе иодатака из прошлости , до којих млађа генерација не дође тако лако. — — — У толико више ценим ја такву појаву, као што су Ваши овопредметни радови. Јер у том страшном стању, у којем се находи наш народно-црквени автономијски, црквени, народни, привредни, друштвени и политички живот —, где се о свему и свачему говори, пише, препире, грди, напада, опада, и управо права насиља чине, а есенцијалне ствари нашега народа и цркве стубоком пропадају човек мало одахне, кад му се дадне прилика, да чује и коју паметну, озбиљну реч и велегласну тешку опомену, да се дође до, да управо кажем свести." Кад ја на стр. 31. свога » Осврта«, да бих доказао, какво је ужасно стање било после распуста 1869. сабора, и наведох причање владике Никанора Грујића из његових нештампаних мемоара, а на стр. 32. причање његово о потврди саборских закључака, и г. Ј. имаде смелости да ми добаци, како сам ја злонамерно прећутао по нешто из њих треба знати, не из наведених ставова — онда је он ваистину човек слабе логике! Та Бог га видео, где то стоји, да сам ја дужан био навађати цело причање Никанорово из мемоара његових о сабору 1870? И од куд он зна, да сам ја оне наводе неовлаштено навео ? Ја сам овлаштен био да радим с њима, што нађем за сходно, ал не знам, да л је његов пријатељ био овлаштен, да их

њему и другима показује и допусти да из њих изводе чини. У осталом, мени нису светиња Никанорови мемоари, јер ја никад не дроким на иросте речи, него на дела. А познато ми је и то, како је дисао још од 1870. Арсеније спрам потоњега Никанора, и Никанор спрам Арсенија. У осталом и из наведенога у моме „Осврту" , види се, како је мислио Никанор о владању Арсенијевом 1870/1. Као што је требао Теофан рећи оно на надлежном месту у своје време, што је рекао у својим посмр.тним чланцима; тако је исто требао рећи и Никанор оно у сабору, кад је време било, што је рекао у својим мемоарима. И да су тако обојица учинили, били би обојица много и много већи, и својој би »народној цркви « а и самом народу, много већу корист учинили, него што им учинише својим посмртним чланцима и мемоарима. Да је наш епископат — у карловачкој митрополији — не само 1870/1., 1879., него и много и много пре тога (особито 1865.), а и после тога, схваћао свој позив, своју заклетву, а уз то имао самопрегорења, те у приликама, када је државна власт кидисала на њихово право, или на учење источно-православне цркве, чинио оно, што је учинила тако названа „јерархија митрополита Михаила" 1882/3.; изгледало би данас код нас много и много што-шта друкчије. Како се држала поменута јерархија у речено време, најбоље показује протест тадашњег епископа шабачког Јеронима, негдашњег проте Јове шабачког, у ком и ово рече: — А ви, у место да поправите или да извините своју погрешку, што о тој ствари нисте ништа напред јавили сабору ни тражили каква обавештења ни споразума, подносите Његов. Величанству указ за збачење г. митрополита, и то не као многогодишњег за цркву, престо и народ заслужног првосвештеника, но као про стог слугу и надничара, на жалост и чудо православном народу и свештенству у Србији, на поругу и стид архи-