Српски технички лист

— 233 —

честобродичком друму пре десетак година урадили, где је напуштен већ израђен друм на стрмој страни од црвеног пешчара, а израђен нов у дну честобродичке долине на сигурној подлози. Тај друм је г. Јирачек сигурно видео у Честобродици и ако ништа друго бар га је он могао потсетити да то исто у Суваји изради.

То је главна мана пројекта г. Јирачека. Због те мане у главном му је одбачена траса. Од мана другог реда поменућу само без потребе пројектован тунел на Јаворцу око 200 м дужине (у терцијерној глини).

Тек после измене, услед које те неисправности — мане отпадају, постала је ова траса најбоље решење за спајање Д. Мутнице и Кривог Вира, у што се сваки може уверити пажљивим читањем извештаја страних експерата

Кад је г. Јирачеку био постављен пун части задатак, да нађе најбољу трасу за прелаз вододелнице, па он погоди најбољи правац али није умео да положи трасу како природа ствари захтева и услед тога му се траса одбаци, онда му није ту криво то

што није рођени Србин инжињер. Колико г. Јирачек има заслуге што се прво еманциповао од Честобродице и ударио другим правцем, толико има и кривице, што је трасу рђаво израдио, те пустио, да се дуго још лута и да му далеко млађи колега налази кардиналне грешке и исте поправља, млађи колега, коме скоро нико до доласка страних експерата није хтео да верује, јер није био „шеснаестогодип њи радник на многим пољима технике.“

Боље да се г. Јирачек са овим својим сумњичењем у последњем чланку није јављао, јер са првим својим чланком, ма да није пружао материјалне помоћи нудећи у размену за једну рђаву трасу другу исто тако рђаву, бар је давао моралне помоћи, бацајући дрвље и камење на једну заиста рђаву трасу, као што је она преко Вешала за коју су експерти сада казали да је прантички неостварљива За своју заслугу добио је богате моралне сатисфакције и у Народној Скупштини и у јавности и сатим је требао да се задовољи потпуно.

0. Кузмановић.

Мисли о могућности примене српског стила.

Као оно кмет неког села, који је набројао сијасет неких узрока, што у његовом селу не звони звоно на службу Божију и тек напослетку се сетио да село и нема звона, — тако сеи ми варкамо у ситним природним последицама, неким узроцима и силом проналазимо сијасет ситних разлога нашем неуспеху, да дамо живота нашем наслеђеном народном неимарству а не видимо главни узрок томе неуспеху. Не видимо, да смо на најбољем путу, да до корена упропастимо то наше наслеђе, не видимо безумну навалу униформисане моде коју никакво пас;вно калемљење ипи испитивање народних мотива није у стењу зауставити; не видимо у: право главни разлог нашем неуспеху у народном немарству. Да наведем неколико ситних разлога и природних узрока, који нам се варљиво престављају као главни узроци наше безбојности и неопредељености у стилу.

Ректор нашег универзитета приликом светосавске прославе жали што се ништа не ради на испитивању наших старина; а међутим зна се, да по разним фијокама већ годинама леље бесплодно снимци тих старина.

Инкиостро и другови покушавају да раде у духу «народног стила“ и српском орнаментиком декоришу фасаде оних грађевина, које су редовна по свом склопу туђег стила. Пројектант скупштинске зграде (којој су

већ саграђени темељи), носио се још до скора мишљу, да на њеним фасадним површинама удари маску т 3, српске византике. Један оцењивачки суд, озбиљно је већао о томе да ли треба условити српске мотиве или само српску орнаментику за скице (за здање управе монопола), дакле за један стечај, којим се траже само идеје. На пројекту за Тополску цркву радили су сви наши најпризнатији стручњаци, док их није победио странац, аустриски дворски архитекта, већ само тиме, што је покупио фотографије наших старих задужбина; и т. д. и Т. д. -- Све су ово ситне, најприродније последице једног једитог узрока, — управо оно кметовско клепетање у селу без звона. Несумњиво је да је засада апсолутно немогуће оживотворити српско неимарство, где се већ пола века, грозничаво, до крајности безобзирно и мимо сваке потребе, управо насилно радило и ради на т. з. модернизовању свега и свачега. А то је управо главни узрок неуспеху.

Па ипак није тако очајна перспектива, као што може изгледати у први мах. Српско византински стил има ипак своје будућности, не зато што је српски, (та за Бога, то неби било монден!) — већ зато што је оријенталски.

По великим куптурним градовима, јасно се опажа природна струја, којом становници греде, да би се склонили од уличне саобраћајне вреве и отровног ваз-