Српски технички лист

— 109 —

дног удружења. Ми архитекти овим смо највише погођени, јер смо и овде претрпели један удар преко кога смо ћутке прешли. Међутим нама је у главном узрок оваковога рада познат и ми ћемо бити у стању још много. и много неправилности и погрешака констатовати чим се будемо задржали на раду

архитектоног одељења Министарства Грађеви- |

на и будемо мало исцрпнијео њему говорили Ооставићемо то за сада да у скоријој будућности о томе проговоримо, ако бог да, пред самим клубом, а да се сад задржимо на лдругим задацима овога клуба,

Архитекти имају и своје нарочите задатке које они морају покушати да што пререше. Напредак и развиће њихово не може се увек очекивати од школе. Школа их само упућује, она даје основе и показује пут којим треба ићи, да би сесвоме послу одговорило. Развијање и напредак иде упоредно са радом и временом. Да се ово постигне треба свакоме архитекти омогућити развитак. С тога би један од најглавнијих задатака овакога клуба, и био заједнички рад на уметничком развијању својих чланова, Капитал који архитекти добију у школи, није довољан да се сам по себи развије. Он треба даљег рада и

вежбања; он треба развијања. С тога ће клу-

бу и бити задатак да у овоме правцу нарочито обрати пажњу, да се неговањем свију лепих уметности укус и уметнички погледи што потпуније развију.

(Од осталих задатака који ће се клубу постављати и који су веома важни јесу још и ови: Рад на очувању и проучавању наших старина и на рестаурисању њиховом. Рад на

улепшавању и украшавању наших градова. Контролисање _ грађевинског _ закона. контролисање занатских школа за грађевинску

струку. Уређењу и преустројство Арх. Оделења Министарства Грађевина и т. д. Немергуће је, на овоме месту све побројати, јер су послови, којима би се један овако стручан клуб бавио, веома разноврсни. На завршетку да приметимо и ово: Биће колега који неће хтети да приступе оваковој заједници, а биће их и који неће осећати потребу за овим клубом. Међутим, треба добро размислити пре но што се на такав корак реше. Свакако треба да сви млађи људи што пре приступе стварању овога клуба и да својски, и са пуно части отпочну рад за опште добро и напредак. Из почетка. може бити пуно препрека и незгода, али ће се ипак продрети, са пуно части и достојанства кроз ову таму која

| |

нам хоризонат наше будућности јер на млађима свет остаје.

Београд Марта 1909.

заклања

Архитекта Бранко Таназевић.

О васпитавању инжењера.

Од Раш уоп [.озз0оу/-а инжењера и профгсора у Минхену. (Штампано у Носћзећије Масћиећјеп за јануар 1899 године, а пр том у Хензећић дез Мегеттез Пешвећег Јпсетеште од 1. апр. 1899. године, а овај извод у Вшенп де ја Сотпичоп Јтиегланопа! ди Сопатез ђез Сћепип5 де јег, — ЛР 8. за се тембар 1899. године.)

Сви инжењери, који се баве индустријом или су у њезиној непосредној служби признају, да је

садање техничко васпитање непотпуно и да има много недостатака; са те непотпуности и недостатака у техничкој настави сви трпе и доста их

муке и труда стаје, док те празнине знању попуне.

Али, и ако се-у овоме сложимо, ипак смо далеко од тога, да сви будемо убеђени у какав поуздан лек, којим би се то стање поправило. Писац оверасправе слушао је предавања на двема главим техничким школама у Немачкој, у једној је био и професорски помоћник, по том, инжењер, шеф конструктер и директор више великих етаблисмана у Немачкој и ван ове, те ово питање познаје у основи његовој и уверен је, да ће његови погледи корисно помоћи решењу овога питања. И у по-

у своме

' следње време још, математичари себе сматрају и

проглашују за компетентне у овом питању, и ако они у својству — положају професора немају потребних елемената за правилно суђење у овоме питању. Тако ово питање још стоји отворено и ако су незнатне реформе уведене у некоје немачке школе, а у другима учињено врло мало или ни мало.

Један од главних узрока овога стања јесте разнолико тумачење речи „инжењер“ од стране практичара, професора конструкција и њ.с.с једне стране и професора,математике, физике и других теоричара с друге стране.

Убеђење или веровање, да математичари имају какве компетенције у техничким питањима само је

стара предрасуда. У очима каквог филолога класичара они још и могу бити техничари. али за правог техничара они су само „математичари“ и ништа више.

Инжењер не треба да буде научник (светлило науке), његов задатак и улога није да иде до крајних граница него да економно примењује ње-