Српски технички лист

—117 —

»Кулуку“ онда ће се сав камен без икаквог реда само растурати по путу.

На многим местима нема камена ни речног шљунка ни на 30 — 40 Км. даљине Ју не помажу никакве наредбе, ни највеће заузимљивости. Овакав је случај у окр. ваљевском за срез посавски, где се један куб. мет. камена плаћа по 8—10 динара и тона обали савској. Ако би га кулуком набављао морао би се куповати: на Умци, Бајевцу и Тулорима (ср. тамнавском), која су последња два места далеко од Обреновца за 40 Км. Још кад се има у виду да у целом срезу посавском ни један пут није калдрмисан, нити је са каменом подлогом, а у среском буџету ни једне се године не ставља бар колика било сума за набавку камена, онда је оправдано питање: са чиме ћемо да извршимо оправку путова у оваком једном срезу2

Тако ћемо ове године као и свију до садашњих имати доста „озбиљних и строгих“ наредаба, али ће нам путови остати и даље као и до сада. Колико се може у ово доба год. због слабе стоке и орања које је наступило извући шљунка, нешто ће се растурити каквом карличицом до прве кише, која ће све то претворити у блато, а путници и рабаџије ће за то и даље кривити инжењере, што то нису љуцки оправили.

С" тога тражимо сви да нам се даду средства за рад. па ћемо леко довести путовеу ред. И напослетку укинимо кулук као што је већ и спремљен закон за који се бојимо да због учињених примедаба не застане дуго у скупштинском одбору — па ћемо и боље путове имати.

24-11-1909 г. Ваљево

Чед. Гагић екр. в. инж.

О васпитавању инжењера,

Од Раш! хоп [.озволу-а инжењера и професора у Минхену. (Штампано у Носћзећшеп Масћисћееп за јануар 1899. године, а по том у ХДензећић дез Мегетез Пешзсћег Јпретеште од 1. апр. 1899. године, а овај извод у Вшенп де ја Сотпизјоп Јијетанопа! ди Сопатез ФЧез Сћепипз де Тет, —- Мо 8. за

септембар 1899. године.)

Али, дижући свој глас, Удружење никада није мислило, да тражи за инжињера два разна наставна правца, један експериментални а други чисто научни; тежња је била, да се створи могућност онима који то желе, да дођу до већег теоријског знања и(а то би били ипак изузеци.) За го не треба н

специјалних програма: установљење тога чак је и опасно, и за жаљење би било уводити ту младе људе, који немају нарочите воље и жеље за теоријска знања високе науке.

На главном скупу у Каселу 1897. године Удружење немачких инжењера исказало је своје мишљење о утицају математичара на образовање инжењера. Удружење је мишљења, да израду наставног програма па и одређивање трајања математичких студија припада техничком факултету. Искуство је показало, да се математичари врло тешко задржавају у правим границама и заборављају, да млади људи сем математике треба да науче и велику масу других корисних предмета. — Инжењери су они, који треба да имају пресудан глас, — а као факултет треба сматрати само професоре слецијалних техничких наука. Теоријско познавање истина најузвишеније је истраживање научника, али то није једини предмет инжењера, који пре свега, мора да се занима опортунистичким и корисним питањима. Третирајући питање о махинама само с математичког гледишла, не долази се ни до чега корисног. Настава; којом управљају математичари, руши погодбе практичности, а то треба даје водиља свакоме инжењеру.

Надмоћност студирања математике (-сувишно учење-) није у сагласности с корисношћу, коју треба практичар да има од математике. Али сваки пут. кад су инжењери покушали да математици сведу границе до потребнога, математичари су се тада дизали сви као један чове« са изјавом, да ће се тиме порушити научна основа техничким студијама. Ова вечита конфузија између речи „математички“ и „науни“ основа је свима постојећим аномалијама.

Судија, коме је потребно да тачно позна моралне особине, склоности и подобности каквога кривца, консултује специјалисту; а кад се инжењер нађе пред каквим математичким проблемом, који не би био у стању да реши због смањеног математичког знања (што би било ексцесивно ретко), за што се инжењер не би тада могао обратити математичару по струци.

У историји шумарског знања спомиње се „епоха математичара.“ За развиће шумарске економије ова је ера била најплоднија, и човек мора слатко да се насмеје кад се сети, како су математичари уносили шуме у разне математичке ф ормуле (У формуле су претваране најразличнији предмети а када би се нашао какав предмет, који се није могао заогрнути математичком хаљином, тај је одмах оглашен за недостојан научне пажње!

Гете је већ нагласио ову тенденцију математичара, да ништа не познају ван свога специјалнога а као ништавно и недостојно пажне сматрају све оно, што се не може подвргнути рачуну.