Српски технички лист

— 300 —

оптерећења варошанина у корист земљорадника, и у том случају било би корисније дати земљораднику ову повластицу у облику концетрисаног вештачког ђубрета, које је много лакше транспортовати. Тек у случају да вештачког ђубрета нема у довољној количини може се земљорадницима уступити и кућевно ђубре. У колико је земљиште рђавије и мршавије“. Из изложеног види се на првом месту да кућевно ђубре може поднети само мале транспортне трошкове, Али с друге стране намеће се питање о дејству шкодљивих микроорганизама, који сеу ђубрету налазе. Пре потпуног прегоревања ђубрета, што увек захтева неколико година, врло је ризичнојизносити га на њиве пошто постоји опасност да шкодљиви организми однети из вароши буду поново враћени у кујну са свежим поврћем,

Из изложеног види се, да се при данашњем «стању ствари кућевно ђубре само условно може употребити за ђубрење у земљорадњи.

Услед таквих околности већини варошких општина није остајало ништа друго до да ђу"бре извлаче на што већу даљину ван вароши и да га оставе себи самом.

Али и ако је овај начин ослобођавања одђу "брета у суштини прост ипак је скопчан са многим незгодама. Како те незгоде могу бити велике, нај«боље ће нам послужити пример из Берлина. Велики Берлин производи дневно око 1500 тона ђубрета и поред већег броја приватних места за избацивање ђубрета има и једно велико варошко стовариште ђубрета на Одег Зргее каналу између вароши Шторкова и Фирстенвалда. На прво поменутим ђубриштима до године 1895 нагомилало се толико ђубрета да су се морали одлучити да га одвлаче на удаљенија места поред осталог још истога што су нови квартови варошки допрли већ до ових ђубришта. Овај даљи транспорт кошта варош знатних сума а поред тога ђубришта су на досади целој околини због ризвијања гасова при трулежу.

Другим, још много горим путем ударило се у намери да се ослободи кућевног и уличног ђубрета, употребљујући га за насипање ниских пијаца и улица. Против тога нагомилавања по здравље шкодљивих материја у близини кућа за становањ: а нарочито у крајевима које вода плави боре се већ деценијама најпознатији хигијеничари и лекари“)

У понеким варошима у којима се још фекалије засебно извозе из вароши мешају исте као и друге отпатке (нпр. из кланица) сађубретом и такву

#) Општина београдска је изабрала баш овај најгори начин уништавања ђубрета. Она њиме насипа водоплавне крајеве у самој вароши (трг. Св. Николе, Рибарска пијаца и т. д.) Наш Лист је против тога писао прошле године у рубрици „Општинчска посла,“ али нема ко да чује и види! Пр.

смешу корисно употребљују на њивама. Према ономе што смо раније навели поступак је потпуно рационалан али има и својих незгода. Нпр. зими се са овим начином мора прекидати. У таком случају помажу се депоновањем овога материјала и употребом истог после дужег или краћег времена. Са чисто здравствене тачке гледишта и овај начин није за препоруку, јер се материјал који је већ прешао у трулеж мора поново растурати и транспортовати без обзира на то што се и подземље под таквим стовариштима неминовно загађује.

У већем броју енглеских вароши чинили су покушаје да т. 3. сортирањем ђубрета олакшају уклањање истога,. т,ј. да извуку из њега што већу корист. Тако се нпр. из ђубрета одвајају остатци метала (хартије, крпа, костију, стакла угљена и.тД.) да би се за себе излагали продаји; остатак пак ситно ђубре меша се тада са фекалијама и продаје земљораднику. Али се показало да трошкови око издвајања премашају вредност добивених материјала због чега је овај начин већим делом напуштен.

На место детаљног издвајања приступило се доцније сумарном као што се нпр. ради у Менчестру. Кућевно ђубре долази у велике добошеса ситима из којих излази ситније ђубре а крупнији делови тран-

спортују се даље помоћу једнога кајиша са кога се на брзу руку издвоје само извесни предмети а остатак иде у пећ за сагоревање. Финији делови који су пропали кроз прво сито раздвајају се још једаред чешћим ситом, те се грубљи делови, који се састоје. махом из одпадака угља употребљују искључиво за ложење парних котлова у самој инсталацији. У исто време бурад са фекалијама (којих је Манчестер год. 1894 имао око 60.000 комада) изручују се у велике резервоаре, тамо дезинфикују и одвајају течни састојци од чврстих. Чврсти делови у нарочитим машинама за сушење прерађују се у прах за ђубрење, а течност меша са оним најситнијим остатцима кућевног ђубрета и употребљују такође у земљорадњи. Овим комбинованим начином постигли су у Манчестру са свим добре успехе у финансијском погледу.

Али да систем изношења нечистоће у бурадима није у здравственом погледу такође за препоруку није потребно нарочито наглашавати. То су увидели године 1894 и у Манчестру и прешли на систем канализације са спирањем, а кућевно ђубре нераздвајано, почели сагоревати у нарочитим пећима.

(наставиће се.)