Српски технички лист

— 239 —

Из науке ограђи Дејство температуре на зидове

— Свршетак—

Египатски неимари, н. пр., радећи у земљи где су разне варијације температуре екстремне, били су у необично тешким приликама, па ипак су им грађевине ванредно солидне, првог реда. То долази отуд што су они за своје велике грађевине сасвим искључили из употребе спојну грађу, малтер. Они су своје тесанике огромних димензија спајали, превезивали, тиме што су израђивали тачне суве спојнице, за шга је требало стрпљења и рада. Овакав посао, јасно је, не даје монолите. Сваки конструктивни део, ма како тачна била спојница, може слободно да се креће, да дилатира и да поврати свој првобитни облик, тиме што су се могле отварати спојнице ма колико неприметно. Термичке деформације пису се нагомилавале, те зато и нису могле пореметити стабилност целипе.

Ако се притом још побрине да се обезбеди непроменљивост положаја спојених каменова и ако је сам камен такав да противстаје разорном дејству векова, онда нема ничега што би икада могло пореметити такве грађевине, И доиста, време их није пореметило; често чак и човек, много опаснији но време, није успео да их поквари Наводи се на име факат, да Арабљани, који су порушили римске бедеме озидане малтером, у северној Африци, нису могли оштетити џиновске зидове картагинске који су били само суво везани, без цемента. Још се наводи, да је од свију канала римских остао један једини цео и то је баш најстарији у каналској мрежи античког Рима: Сјоаса Махипа, озидан за време Тарквина старијег по етруском начину као свод од тесаника без малтера.

Славни Млсаг, који је поново пронашао и сис: тематски реконституисао хидрауличке античке малтере, тачно је запазио, да су први неимари у пустињским пределима радили сасвим правилно, кад су избацили из употребе спојну грађу (малтере). Г. Денил вели да и данас мора пристати уз мишљење Маса!-ово, јер је екстремни ефекат термички у тим пределима могао порушити монолите које би створио малтер, Ми ћемо у осталом још видети да се чак и у нашим умереним пределима Ваши хидраулички малтери и наши цементи, дела УМ!сај-ова, разликују од римских малтера једном главном одликом која им недостаје, а без које римски малтери нису били: особина, да противстану термичкој дилатацији и то услед тога што им је у маси додата материја за заштиту и одбијање топлоте.

Без сумње, Римљани, који су од Етруска наследили вештину неимарства, нису никако напуштали старинску праксу да читаве грађевине изводе

без малтера на сув превез са тачно отесаним спојницама. На свима монументалним гргђевинама римским наићићемо на огромне тесанике: на бедемима, аренама, позориштима, термама, (топла купатила), Колосеуму, Гардском мосту и т. д. На аренама у Мотез-у нађени су тесаници до шест метара дугачки.

Али главна одлика римских неимара саш јеу томе што су у зидарству употребљавали малтер. Зна се да су Римљани одлично градили бетон. Бетони су у неку руку противност зиду од крупних тесаника и доказ ретког и јаснот еклектизма (избор најподеспијег) то је баш та истовремена примена два тако различна метода рада који на први поглед као да се „скључују.

Римски малтери. Римски су малтери (или састављени из масног креча, пуцонане (вулканске земље), туцане опеке и крупнезрног песка, чија су зрна била до 20 тт. Ови малтери били су управо ситнозрни бетони који су омотавали крупне конструктивне делове. Оградни зидови од опека или од полутесаника карактеристични су у томе што имају врло много ни врло широких спојница. Спојнице достижу 2—83 сантиметра ширине. Познат је особени изглед римских зидова од опека, код којих дебљина спојнице износи готоко колико и дебљина саме опеке (н. пр. на царској палати у Тгбуез). Овај обичај римски да праве тако широке спојнице 06јашњавали су тежњом да се изједначи слегање грађевине од разнолике грађе н, пр. језгра од бетона и оградног зида од опека. Г. Девил међутим мисли да је разлог други.

Римски малтери нису никад без примесе праха од огека, и то препечених и ситно изтуцаних, чак и у Италији где је пуцонана позната била у многострукој употреби. Улога пуцонане туцане у ситнији или крупнији прах, била је, да накнадно веже и отврдне малтер чак и под водом тиме што се маса силицизира, према томе сасвим је логично ве. ровати да су стари неимари знали да је дејство туцане цигле и њена улога сасвим друга. Особине туцане цигље у томе су што јој је слаб коефицијенат дилитације и незнатан коефицијенат термичког ефекта што чини да у случају незгодне дилатације добија најмање напрезање.

Систематска употреба туцане цигље која има слабу особину пуцолане и на местима где је било доста пуцолане на расположењу, од које би се добило јаче дејство цементно, изгледа као да потврђује да су римски техничари имали појма или су можда само и назирали, да туцана опека има особину да ублажава термички ефекат цемента. Онде где није било пуцолане, употребљавана је једино туцана опека. Ово је нарочито био случај при изради великих аквадукта, који су требали да буду за воду непробојни. Непробојни слој тих аквадукта