Српско коло

в) ако је кривац осуђен због прекршаја напред споменутих (§§ 460, 461, 463 и 464) казн. закона, престају пОследице након три године; д) ако је казна смрти опроштена или доживотна тамница претворена у времениту, престају последице након десет година. Рокови ови почињу тећи, чим казна буде претрпљена или се због помиловања сматра претрпљеном. Али по измаку тих рокова не враћају се изгубљена права, већ се осуђенику само враћа способност, да их изнова може стећи. Због осталих прекршаја и преступака (осим §§ 460, 461, 463 и 464) нема последица. (Чланак XVII.) Сваки ће осуђеник моћи потражити од суда онога, који је изрекао прву осуду, да му се изда сведоџба о томе, да више не постоје последице или да је већ нестало неспособности за стицање права, изгубљених због казнене осуде. Ако суд неће да изда таке сведоџбе допуштена је молиоцу притужба у року од 8 дана на виши суд (од котарског суда, ако је он судио, на судбени сто, од судбеног стола на сто седморице). Тако одређује овај закон, и чим је он ступио на снагу, престала су за сва лица, осуђена пре тога рока, оне штетне последице, које их не би могле снаћи према овоме закону (чланак XIV.) Исто тако за оне, који су пре овог закона осуђени, престају последице, ако је прошло време, какво овај закон тражи. Из овога, што смо до сад рекли, видИ се, да сваки онај, који је казну издржао, може стећи права, која је и пре имао. Од потребе му је једино, да затражи сведоџбу код суда, који је осуду изрекао, да су по „закону од г. 1890. о последицама казнених осуда и казни" престале штетне последице. Ту није потребно никакво обигравање и мољакање области, јер сваки, кога се тиче, има право на то по закону. Друкчије стоји с нашим народно-црквеним автономним уредбама и законима. У рескрипту од г. 1868. у §. 13. ставка II. стоји, да су у црквеној општини искључени од права бирања сви они, који су због каквог злочинства осуђени, или тога ради под казненом тужбом или истрагом стоје. Како се закони државни о казненим последицама не протежу и не могу протезати, (што и ти закони сами признају), на наше народно-црквене уредбе, то према нашим уредбама онај, који је једном изгубио активно или пасивно изборно право, не добије га никада натраг, па ма колико времена протекло. Дабогме, да је ово велика строгост у нашим законима, али је то разумљиво, јер онда, кад се рескрипт претресао г. 1864./5. на сабору у Карловцима није у Аустро-Угарској још било каква закона о ублаживању казне. Дужност би била нашег народно-црквеног сабора, дау том погледу промените застареле настране законске ■одредбе, тим више, што је црква баш позвана, да прашта грехове онима, који се искрено покају. Али док закон постоји, па ма био строг, мора се вршити.

Пксио српским ратарскик девојкама. 1 ) Мале сестре! Безуман раскош и проклета мода толико су овладали нама ратарским девојкама, да своје родитеље хоћемо да упропастимо, а другим народима служимо на подсмех и ругло. Мојим драгим радитељима (хвала неуморном раду и великој разборитости мојега старога деде Лазе Старчевића) дао је Бог прилично земаљског блага, да се и ја могу убрајати у газдачке девојке и да се по својој вољи могу одевати и китити, а да то ни мало не падне тешко мојим родитељима. Но ја нећу више тако, него хоћу овако: Пошто су баш газдачке девојке прве почеле терати моду и раскошно се кинђурити, то оне треба сад у овом одсудном тренутку кад је пропаст тако близу — да прве и натраг пођу и да и остале своје сиромашније сестре на прави пут поведу. Многе су моје другарице можда већ помишљале на то, али се ни једна није усудила да запрви. Ево ја ћу! На жељу свога деде и својих родитеља, ја сам се драго вољно и тврдо решила: Да више никад не обучем свилу нити другу какву скупоцену хаљину; да не мећем на лице помаду ни белило; да не носим амбрел, рукавице, боа и друге непотребне ствари, и да никад више никакав скупоцен накит на себе не метнем, него да се носим чисто, укусно и скромно, како приличи Српкињи девојци. Миле сестре! Пођите замном, тако вас Бог помогао! Покажимо, да смо достојне потомкиње Јевросиме, мајке Краљевића Марка, царице Милице и мајке Југовића, праве сестре Косовке и Маргите девојке! У Десци, 15. марта 1905. Љуби вао ваша сестра Пава кћи Шандора Старчевића.

За „Српско Коло", И у овом броју можемо изнијети лијеп број пријатеља „Српскога Кола", који настоје, да се оно што више рашири међу Србима ратарима. Тако је г. Ј1. Ј1. из Загреба дао претплату за 20 примјерака „Српског Кола", који се имају слати у Чобанац и Помаз у Угарској и у Дрежницу и Лучане. Други пријатељ „Српскога Кола" из Загреба дао је претплату за 5 примјерака, који се имају слати у околна села код ТоДанас, кад су и Срби почели на све стране прогледавати и разумевати, да су раскош, мода и штетни обичаји немало најглавнији узроци нашег општег назадовања; данас, кад је успешна борба против тих порока и међу самим Српкињама нашла већ красан број одличних и истрајних поборница, вредно је чути и забележити и што једна вредна Српкиња из Баната, газдачка девојка, својима сесТрама Српкињама поручује и препоручује. Стога преносимо горњу белешку из „Женског Света" и препоручујемо је нашим Српкињама, ратарским задругама, задругарима и родитељима.