СРЂ

— 802 —

IV. Opasno je sveđ radostan, Bit je teško sveđ žalostan, Iskren sveđer pošteno. V. U nevo|i prijan biti, Ni u smrti prom'jeniti, I uđa|cn ostat isti, Covjeka je temej evrsti. VI. Inostrani ovdje gosti Uzdižemo vele dvore, A o stanu vjecitosti Baš nas malo brige more. VII. Mir i lubav gdje zavlada, Tu blagosov Božji slazi; A gdje razdor kueom vlada, Tu đavolska moć ulazi.

УШ. Smrti slika strašna lica I šepavi glasonoša, Za t'jem str'jelac vida loša, Za ništa su ta trojica. IX. Sto Bog hoće, to će biti, Sve se ruši On što ne će, Po nem ću se upraviti; Mene drugo i ne kreće. X. Na ovome sv'jetu I,jepših stvari nema, Neg' prigodom usta Sto ostaju n'jema, Neg' živahnost duha Sto sved isto gori, Nego vjernost srca, Što se ne umori. (Poslao liam g. Ant. Kaznacić sin pišcev). *

0, зар u ти

0! з»р и ти рече да мо љуоиш, Ти, рад које чезнем мјесецс дуге? Зар пристаде и ти да те љубим, II тебе, анђела, као све друге Што сам љубио ја? Лутао сам дуго по бескрају, Тражио сам створа да ми рече: не! II једнога угледах те дана, II тад рекох себи: „Ова не ће, не!" И срећан бијах ја! 0! зашто ми рече да ме љубиш, Ти, рад које чезнух мјесеце дуге? Што пристаде и ти да те љубим, II тебе, анђела, као све друге Што сам љубио ја? Рајхенхал, 1002.

Замишљах те тада нспристЈпну; У оку ти само сав сам гледб св'јет; Стварао сам себи незнан рај. Кб у свјежој кити нај светији цв'јет, Мирисала си ти.

Ал' ево гдје данас први пољуб, Са усана страсних, сама ми даде, И кб да ме сл'једи, охладњех ја. Јер твој пољуб бјсше, ох! големи јаде!.. К6 дотадашњи свн.

Ст, К. Павлови1 >с