СРЂ

— 1087 —

— Strah od čega? reče. — Od kakvog skrajneg . .. — Jelena ne mogne dovršiti rečenicu jer je Lao prekide, zamahnuvši rukama po vazduhu. — Da bi ga Bog prosvijetlio, poviče. Ali neka odapne top u glavu, jer ne će biti nikada učinio Jepše stvari u svome životu! Jelenine oči sijevnuše. — Naprotiv, treba mu pomoći, гебе ona. Odmah! Ja i ti ćemo mu pomoći. Pograbi, tako govoreći, strica za ruku energijom kakve zanesene. — Idi tamo, гебе stric ustajući i odbacujući onu ruku. Idi tamo, idi s bogom, idi gore, idi tamo, probudi majku, obuci je, nemoj mi dodijevati. Sveti Bože, putovao sam deset ura, mogla bi me pustiti da se umijem, da se promijenim! Dakle idi tamo, idi s bogom. — Idem, striče, ali ćemo mu pomoći, odgovori Jelena odlučno i stojeći na nogama. On je obuhvati rukom oko pasa i reče joj nežnom krotkošću, gurajući je put vrata: — Hajde tamo, kažem ti, hajde s bogom, draga, hajde u mame, probudi je, ne dodijevaj mi, pa, kad budem gotov, doći ću gore. Tako govoreći dode do vrata. Ona ponavjaše neprestano: — Pomoći ćemo mu, pomoći ćemo mu, pomoći ćemo mu. Izađe i malo časaka kašne vrati se, zakuca na vratima. — Ne može se! poviče Lao otreseno. — Ja idem časkom u Montećitorij, reče ona. Mama je na drugom podu, broj 39. Lao odgovori glasno: Dobro je! pa za tim promrja iza zuba: — Nek ide u smokve trideset i devet puta; ludača! I ona spava! I nastavi svoju toaletu kličući svakoga časa otirući lice ili zapinući d6nu hajinu: — Eh, lijepih li poslova! Dušu ti! Lijepih li poslova! Da, da'