СРЂ

— 616 —

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. Пјесме г. М. Јовановнћа. У колу млађих нам и најмлађих пјесника налазе се многи, који имају доста права ца пишу, но којима би се могао дати пријатељски савјет, да не прикупљају своје пјесме. Стихови тих иначе врло симпатичних младих Људи нијесу, додуше, на одмет, нити сасвим лоши, али бескрајно излишни, неоригинални и без икакве важности, па онда, наравно, и збирке таквих пјесама морају бити, ако не рђаве, а оно бар непотребне и безначајне књиге. Све су то пјесници епигони, који би, када би у опће могли некоме шкодити, били само једно нужно зло. Они су, већином, до. ушију заљубљени, очајно, несретно, без наде, воле сумрак и ноћну илн гробну тишину, своје нјесничке каријере почињу, редовио, у дјечјим листовима или у божићним и ускршњим додацима и подлисцима политичких новина, пишу о свему, о чему су пјевали њихови велики претходници, али немају, разумије се, својих сопствених мотива, а главна им је особина, да, немајући ама ни трунка самосталности, силом хоће да су — оригинални. Било би веома лако именовати неколико таквих појета, али nomina sunt ođiosa, а и ти су младићи тако осјетљиви и тако дубоко увјерени у изврсност својих стихова, да се ја одиста не усуђујем то да учиним. Но, у пркос томе, не могу а да не споменем бар најокорјелијега те епигонистичке појезије, г. Сокољанина. Па ипак им нико не смије замјерити, iiito пишу пјесме, јер они, ма да нијесу ни изразити, ни индивидуалгти, ни самоникли, неријетко напишу — истина поред хрпе рђавпх — и по који пријатан, лак и мелодичан стих, што се и у ком озбиљном књижевном часопису може сасвим лијепо поднијети. СамО што тиљуди већином не знају за автокритику, не увиђају излишност, или бар безначајност свога рада, па тек што су срећно дотјерали до педесете пјесме, издају, наравпо о своме трошку, своје »Зефире«, »Звуке«, »Одабране" или »Прве IljecMe«, или како се већ зову све те малене, често веома укусно израђене књиге. Међу те и такве пјеснике спада, дакле, и г. Милутин Јовановић, пјешад. потпоручник у Зајечару, заузимајући међу