СРЂ

- 617 —

њима једно од првих мјеета, ваља да одмах оно крај г. Сокољанина. Он је управо прототип пјееничких медиокритета и као нека слаба средина између правога пјесника са дубином осјећања, ширином погледа и. сугестивним тоном истинске умјетности с једне, а слабуњавога стихотворца са појевијом рефлексија и више патетичких него ли дубоко истинитих осјећаја с друге стране. Госп. Јовановићу не само да недостају нови мотиви, неочекиване мисли и силно осјећање, он не само да (као пјесник) није интелектуално образована и пунокрвна личност, него је тешко у његовим љубованкана — а оне чине већи дио ове књижице — наћи згодна, прегнантна израза, у описима слободне природе пак маркантних слика и пластична утиска, а у патриотичким му стиховима оне умјетничке сугестивности, крја родољубиво пјесништво диже над празне тираде. Како је само, заради примјера, безизразно банална ова мала, онако насунце истргнута пјесма: Међ' књигаша ооушеног Нашо (sic!) саш те, цвете шно, Ко (sic!) и ону што ми т' даде Заборав те дуго крио. Колико ли годинида Прође од тог сретног часа, Када од ње тебе узех ГрлеВи је око паса ?!... Дал' су шртва уста љупка Што се негда шојиш(!) звала? Или другог грли, можда, Рука што те мени дала? « Мислим да је излишно код ових стихова нарочито упозорити на претјерану обичност употријебљеног (и узајмљеног) мотива, на страховиту површност и прозаичност фраза и на потпуно отсуство пуноће и свјежине уопште. Па онда нека још један примјер свједочи за оправданост мога, можда, нешто опорога суда, — рецимо одмах друга »Пролетна елегија«, у којој неубједљиви, тамни стихови досадно теку, као излишне ријечи са усана несносна брбљавца, а почетнички сликови (сам-плам, моје-твоје, ноћ-доћ', вреле-беле) промукло звече као пукнути прапорак.