СРЂ

— 618 —

Тужно ши се вече спрема: У срцу ми чемер сам; Покоја ми душа нема Сагоре је жудње плам. Па од чежње, миље моје, Сву ноћ кдичем име твоје, (!) Ја не слушам гласе тајне Што их шапћу авезде сјајне Кроз пролетњу ведру ноћ: „Твоја драга неће доћ'!" Крај кућице твоје беле Расцвето (sic!) се јоргован, Туда лијем сузе вреле Сваку ноћцу самостан. Али тебе и ту није Где се бршљан густи вије; И мирисно, плаво цвеће У бујну ми косу слеће Па мп шапће целу ноћ : „Твоја драга неће доћ'!" Но ја сам ипак вољан да свој горњи, мало оштар суд лоправим у толико, што ћу веома радо признати, да један не врло размажен читалац може наћи у овој лијепо опремљеној свесци и погдјекоју. укусну, мекану и пријатно меланхоличну китицу, неколико малих, истина само прилично осредњих, али ипак читких, неусиљено њежних пјесмица, које Оар донекле могу да оправдају ову иначе не толико лошу колико излишну књигу. Нема, дакако, ки у њима оне мушке, озбиљне љепоте и свијесне, отмене сигурности у осјећању и извођењу, што тако лијепо характерише појезију Алексе Шантића, нити Митровићева фино поентирана језика, или оне лирске непо^редности М. Ракића, али нека сањалачка, племенита једноставност (и ако не прегнантност) стила пријатно одликује те сразмјерно још најуспјелије пјесме г. Милутина Јовановића, и ја с тога радо наводим два три примјера. Узмимо одмах прву пјесму из цикла „Dolorosa": Кроз . прозирни сутон, преко белих равни, Преко бујних река замрзлих од студи, Пустио сам поглед у даљину тавну, Сећаље ми драге успомене буди.