СРЂ

— 619 —

Опкољену вртом видим кућу малу Што ее као лабуд бели из далека, Где у мајске дане љупка ружа цвета, Бор шумори тихо и мирише смрека. У собици малој, пред иконом старом, Видим лице мило што од бољке вене, Видим усне бледе што се мичу тихо II молитву топлу шапућу за мене. Или ове глатке, угодљиве строфе (на чему им, мјесто наслова, стоје три безмислене звијезде), које су у најразличитијим варијацијама већ небројено пута поновљене п које ће се још толико пута поновити: Ширио се мирис мајских белих ружа У саљивој ноћи што је земљу скрила; Ја сам слушо речи, ко дах поветарца, Што шаптаху страсно твоја уста мила. Као да си знала удес што нас чека, Стегла си ме јаче на вреле ти груди, Још једном си хтела да просневаш слатко До« нас страшна јава из сна не пробуди. II мириснп, бели цветови јасмина Падаху са грања на љупку ти главу : То је био, драга, твој венчани венац. И тад блисну суза у "Јку ти плаву. 0, и то је прошло... Далеко од тебе Трајем самац сада дане дуге, мучне. Ја не грлим више твоје тело вито, Мене не веселе твоје песме звучне.*) Душа ми је мрачна... У грудима носпм Срце које сада већ нншта не жели, Ал' и у том јаду твој ми лик још сјаје Као лик Мадоне Сандра Ботичели. Исписаћу још само почетак једне Јовановићеве »Песме Домовини«. Те двије пјесме — јер нема их више •— написане су паметно и са срцем добра родољуба, али у њима, опет, нема много оног тиртејског одушевљења (г. Јовановићева меланхонија и ту пробија), што, тако рећи, једино спасава родољубиву појезију, да се не изроди у шупље и незрело декламаторство. Но обје нјесме ипак нијесу без извјесне усрдности и топлине, и доста угодан утисак — а патрпотски стихови

*) Ова и одвише обична (4.) китица осјетно квари утисак читаве пјесме.