СРЂ

— 620 —

данас већ у опће тешко утјечу — не смије им се одрећи. (У загради и узгред напомињем, да г. Јовановић пише личне замјенице великим почетним словима, када се тичу отаџбине. Налазим да је то излишно, па и неукусно). У осталом, прва »Песма Домовини« почиње овако: Оборене главе, са тугом на челу, Стоји бледа Она. Божанско Јој око Лије сузе горко на, одору белу, Под којом у грудма скрива се дубоко Бол и понижење. Са уздахом гледа небројено робље И задах од крви потреса Јој груди. Она види дуго и бескрајно гробље, II вапије да се иза сна пробуди Гњило покољење, Што у слепој борби неразумних страсти Залуд трошп бујну, младалачку снагу. 0, па ко ће онда на пољима части Пролпт крв за Мајку — Домовину драгу?! и т. д. * Навео сам неколико строфа из Јовановићеве збирке, и, оне, мислим, довољно показују, шта и каква је његова пјесма: то је, видите, она и одвише трезвена и неизворна појезија најразноврснијих рефлексија, без многих претенсија на неку особиту важност, са врло мало характеристичних боја, са посве личним, али не дубоко унутрашњим садржајем и, разумије се, субјективним изразом, до које вриједним читањем и са нешто мало смисла за лијепо није тешко доћи, а која јзш никога није ставила у ред првих или бар добрих пјесника. То је, у кратко, поприлично добар, али неизразит и просјечан дилетантизам, од којега се не може ни захтијевати пека оригиналност, крајна самосталност (она је код данашњих пјесника уопће доста ријетка), убједљива јасноћа у осјећању и фрази, мисаона дубина и стваралачка пјесничка моћ. Српска је књига, дакле, врло мало добила збирком Јовановићевих пјесама, али јој његови сјетни, тихи и глатки стихови, крај све њихове безначајности, нијесу сасвим на одмет. Зато књижевни хроничар мора да каже неколико ријечи о Јовановнћевој појезији меланхолије, но будући хисторичар наше новије лирике прећутаће његово име.

Ч.ерновци.

Ид. Ивачковић.