Стармали

33

0 гр-убијанству, Грубијанство вам је нека особита ствар у животу. Неки веле да га и нема, као год што Метастазије каже за верност у љубави: 0 верности у љубави, Говорит' је сваки свико ; Да је има нема сумње Али где је ? Незна пико. Други опет доказују, да је грубијанство нека фела учтивоети ; трећи пак кажу, да је грубијанство и с т и н а , увијена у мало дебљу љуску. Ови ће канда имати право. Свакојако има хиљаду фели грубијанства, почињући од заједљивог смешења, од сасвим лаког макнућа раменима, пак све до нападања буџом. Грубијанство је различито по земаљским пределима и по народностима. Почетак је грубијанству још од постанка света. Кајин је био велики грубијан спрам свога брата Авела, кад су га запитали где му је Авељ, осекнуо се он : „А зар самја његов чувар!" Овако груб одговор не служи на дику Кајиновој гувернанти. Лотова деда бијаху грубијани према своме оду. Мојсије је кадикад био грубијан према Чивутима, али овима то није било неправо. Кад су Римљани украли Сабињанке, то је било грубијанство према женскима, али, које им се могло опростити. Римски цареви, краљеви, сенатори, тријумвири дају довољано примера о грубијанству. Било је у старо време и грубих војвода. Публије Клаудије Пулхер у првом пунском рату (248. пре Хр.) био је грубијан и спрам попова, спрам аугура, кад је свете кокошке, кад нису хтеле да једу (а то је био злослутан знак), бацио у море и рекао: „Кад неће да ждеру, а оне нека лочу!" Александар Велики зграбио је оракул у Делфији, кад му није хтео да пророкује, и треснуо га о саџак; оракул повиче на то у страху: „Теби не може нико одолети!", а Александер је то узео као добро пророштво и крене се с војском преко Хелеспонта. Брут је био врло груб спрам Јулија Цезара, а и Антоније је био грубијан, кад је Брута назвао „поштеним човеком". У средњем веку постигло је грубијанство свој цвет а грубијанство папа, спрам царева исторична је истина. Милитарско је грубијанство било на гласу и привилегисано, срећа што је само — било. Једном високом војничком лицу потужи се војнички подлекар, да га је болесник један назвао магарцем, што му је дао медицину, од које му је горе било, и заиште сатисфакцију. „Но, пак?" одговори командант безазлено. — Кад је у аустријској војсци наређено било, да се простим војницима не сме казати „ти", него „ви", и кад је канетан неки рекао солдату: „Ти си сметењак!", одговори овај: „Господин-капетане, ви сте ваљда хтели рећи, в и сте сметењак!" „Ви сте. : горд, ;уображен човек", рећи ће један стари официр своме кадету, „и" — наставиће — „ако ви себи уображавате, да сте оно што сам ја, онда се ви луд човек." — Позната је реч и онога великог господина официра, што је рекао: „Ко са мном говори мора језик за зубе!" Опасна је и лаконска краткоћа у одговору и речи, јер доста пута граничи са грубијанством. Телеграфисткиње у П. потуже се министру С. због следећега телеграма, који им је јасно исписан и потписан предан да га оправе, но који оне не хтедоше да оправе ер су се нашле увређене; телеграм тај гласи : „Наше су

телеграфисткиње праве ћурке, те изопаче депеше тако, да ћу ти морати данас у писму о оној ствари опширно цисати." Оне заишту од министра сатисфакцију за то грубијанство. Министар их мирно саслуша, па ће онда рећи: „Ви заборављате, госпоће, своју прву дужност, а то је чување званичне тајне, оправите тај телеграм, а садржај му задржите за себе." — Славни бечки шаљивчина С. био је познат са својих досетака, које су кадкад и врло оштре бивале. Велика господа радо га зваше на ручак, те изазиваху од њега досетке и згодне одговоре. Тако ће један господин да се подсмехне један пут црвеном носу с-овом. „Да ја имам такав нос, као ви драги С.", рећи ће дамаћин, „ја би га одавпо продао казанџији". Био сам и ја већ код једнога казанџије ради тога", одговори С. „Па шта вам је рекао?" испитиваше домаћин. „Вели, да је сваки онај магарац, ко држи да је то бакар, него то је од вина." ' (Свршиће 0 е.) Прев. Аб. В а р а к а ј. *) Два су Шијака некуда путовала; кад једно вече, а то се подигну страшни облаци; небо потавни, јер се олујина преправљала; у даљини су муње севале, а грмљавина је тутњала издубљине; већ је почела и по ди која крупна кап кише зврцати: а у пољани, ди су се Шијаци затекли, никаква друга заклона није било, осим једнога пласта сена. Већ су видили, да се од кише неће моћи сасвим склонити; но најпосле што му драго ; нису од шећера, неће се ваљда растопити; него су се грмљавине ђаволски бојали, те зато се почну договарати, шта ће радити, да ји гром како год не потуче. „Знаш ли шта, — рећи ће један Шијак, — ми ћемо стати под пласт, па како севне, ти ома бежи око пласта на једну, а ја ћу на другу страну; те тако нас неће моћи гром иогодити!" Онај други пристане на овај паметан предлог, узме сваки себи место под пластем и тако очекиваше, кад ће бура наступити! У један ма, стиште се мрак над њиовим главама; олујина стаде врх од пласта по сви небели разносити; муње се стадоше изнад њи укрштати и као златне змије, просецаше ваздушну просторију; киша, ветрином ношена, немилице шибаше; а мало за тим, латише се громови небо и земљу проламати! Тек што грмљавина заокери цепати и крјати, а наши ти поплашени Шијаци, као опарени подскочише, пак стадоше, — колико им год снага доноси — један овамо, а други онамо око пласта трчати; но пошто су се морали у том бежању често сусретати, а у номрчини нису видили, да би се могли мимоићи, то су сваки час један на другог натрчавали и главом се о главу — као овнови — тако јако ударали, да су од силнога с'удара у несвест падали! Кад су малко к себи дошли, нису ни мислили, да су од сукоба попадали и изгрували се, него су као у воску држали, да ји је морао гром треснути и посваљивати; те зато један другом шијачки довикиваше : „Трескал' те?" А онај други одговори: ,,„Не треска. А тебека?"" „Ни менека" — „„Варакај!""

*) Кад ко оће некога да е чиме из далека удари, а онај се бежајући идн стојећи овамо онамо еавнја, ногиба, или одскаче, да га неби мога 0 иогодити, то се онда по ишјачки каже : ,,варакај".