Стармали

236

Ђука. Ал сад се баш зна: Није хтео да носи једно презиме са попом канонером.

Ђука. Шта раде доктори кад код болесника на ђу да је у в атри. Шука. Најпре га отворе. . . Ђука. (Упада у реч). Па то онда у Србији натрашке раде. Шука. А како то ? Ђука. Тамо чим виде да букне ватра, а они затварају. . . Ђука. Даклем у Србији влада устав? Шука. А зар не знаш да је опсадно стање, да је уклоњена слобода штампе и да су забрањени јавни зборови? Ђука. Па баш за то и велим, да је уведен у с тја в т« ј. све су слободе — устављене. Аб.

Из автономног граничарског доба, У неком селу, сад баш не могу да се сетим у којем, кнезовао је човек из старе капларске лесковачке школе (да то није који од данашњих београдских министара? Уред), па по том био је и врло строг јер само он знао је ред у општини уздржавати, те је због тога од поштени општинара почитован, а од његове предпостављене власти и уважен бивао. А пошто сваки човек некој слабости подлежи, тако је и наш кнез имао једну позамашну погрешку, а то је што је почешће знао се добро наквасити, па кад кад и у време самог службовања; а да шта ће? Мора бригу растеривати, голема је то одговорност, целу општину на врату имати, и за све он сам одговарати. Ваља приметити, да је тај кнез био огромне величине и херкулове снаге, а што је реткост код га одведе у капетанију. У радости својој заборавио је и на чело и на лакат. Кад је дошао у капетанију било му је лице опет румено као обично, и он се баци у некакву елегантну иозитуру, да замоли Мраковића за опроштење. 0 крађи да боме да није било више разговора. Лепим синтактичним реченицама, и бираним српским речима изрекао је Станко своју молбу — што се мало убрађен нашао око Мраковићевог прозора, и обрече му, да то више никад неће чинити. Мраковић га је слушао, и на послетку му је опростио. За време тог „трогателног позорја" брисао је Мишић ревносно свој нос а чиновник је опет једнако забадао перо у маетило а нос у хартију, по свој прилици за то, што су се обојица можда сетили на трагичну и „срцепарајућу" смрт заљубљених младенаца: Ромеа и Јулије. Сад се цела та афера ставила у протокол. Чиновника је при писању често хватала трзавица а Мишић је мало загушљивим гласом говорио завршну реч. Станко је био озбиљан као обично, а Мраковић се већ и тако ретко смешио. Он Је био и први, који је оставио капетанију и великим се корацима упутио кроз авлију.

велики људи, и напрасите нарави, пак су га се богме сви и плашили, јер он се није сваки пут на закон отвртао, него где је нужно било, судио је онако по Милошевом начину. Једном исти кнез закаже седницу школског вјећа, у ком је он председник, а учитељ неки млад лакомислен човек — перовођа. На дан седнице заборави се наш кнез, те се по обичају најпре добро накваси,и онда оде у седницу, где су по новој моди сами кожушари чланови седили и на председника чекали. Учитељ је спремио протокол, и предмет, о ком ће се већати, -већ у исти и спровео; кад је кнез у седницу ступио, опазе сви да је исти у абнормалном стању, и уздржаваху се од сваке дискусије, замоливши најпосле кнеза да ову седницу одгоди — што исти муцајући и одобри, и наложи перовођи, да због прешни послова седницу одгађа и да се записник закључи. Перовођа ил из пакости, ил лакомислености (последње ће прије бити) стави у записник следећи пасус: „Пошто је председник данас мало дубље у бокал завирио, то се ова седница одгађа — закључено и подписано" За тим пружи протокол кнезу да подпише овај седне и подпише, а остали изиолажу крс тове пак се одма и разиђу. То би на том може бити и остало, јер учитељ ни за живу главу не би смео та.ј протокол коме показати ал шта ћеш, судбинајарац. По кратком времену после тога, дође неки виши чиновник да уред прегледа, па између осталог затражи и записник школског већа, да види шта се и на том пољу дела. Кад је наишао на тај записник, јако се изненадио, ал ко паметан старешина није хтео пред присутним кнеза, кога је иначе уважавао, изобличити, него покрије руком аодпис кнезов, и призове га ближе: Началниче, јесте ли ви били у последњој седници школског већа присутни? Јесам. — Па изволте овај заНи Станко није осећао никакве пдатонске наклоности према варошкој кући. Захвали се Мишићу и чиновнику, што су тако вешто и савесно дј разрешења довели то најновије питање, и ситним, брзим корацима изађе у авлију. Но шта је имао да види: браца-Јоца стајао ]е ту и разрогаченим очима гледао је у њега. — А шта је то? викне. — Није ништа, насмеја се Станко. — А моја вексла? — Маните ме с векслом, кад је време да се иде на пиво. — Знам, знам, али моја вексла? — Кажте Вигенфелдовици, да јој шаљем пољубац, али само кроз ваздух. Кад сам се само искобељао из ове беде, не бојим се ничега више. Браца Јоца се смешкао и вртио главом. — Хајд, да није иначе добра срца, натрунио бих му . . . рече и пође лагано за Станком, који је међу тим узео праву диЈагоналу, и по њој се упутио у Тошину пивницу.