Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 30. ЗА 1883.

237

кључак прочитати, — кнез прочита и наравно сав ко опарен поцрвени а старешина узме перо и еве оне редке измрчи, а њега тихо укори, да унапред пази на себе, а он ће већ знати, шта ће даље са учитељем чинити. Кнез једва дочека да старешини му оде, пак одма пошаље свог сережана ио учитеља; овај не знајући шта је, весело као млад човек ступи у писарну кнежеву — овај како га спази, претварајући се, мирно га запита: Јестел ви био у последњој седници школског већа? Јесам! Јестел вн писао записник (овако говоре у новије доба неки српски кнезови и биљежници у долњој граници, да се омиле неким новим апостодима граматике). Па шта сте писали ? учитељ се тек сада досеги свом јаду, и сав пребледи. Нриђите амо и читајте, — рече у намери да га се дочепа; ал уча место ближе, а он све ватрашке до врата — а кнез кад види, ђипи па к њему. Стан, деране да те научим писати. Јест ал уча дочепа врата пак сугреб на сокак, а кнез изпадне напоље и повиче: „Натраг, врати се!" — ал уча што игда може бега, пак пројуривши свој стан осврћући се виче идем ја котару, нећу ја више овде учитељевати " — Тако је и било, за кратко време добиЈе учитељ друго место јер се јако у бригу дао, да му се млађана леђа не опријатеље са кнежевим трсковцем Жмурко. Зна боље од мене цитати!!! Нека скитница наиђе једанпут кроз шуму и тамо на сред пута нађе мртвога попа. Одма досјети се скине његову чнту (камилавку) узме му књиге и крене се у једно богато село. Кад дође у село изда се, за попа, ма да сам није знао читати. Сељаци, ко људи прости не знају читати, али ипак могли су примјетити да овај при свршавању светих тајна све којешта говори; па се договоре и туже га владици. Владике су тада у Босни били Грци па и овај, коме су сељаци попа тужили био такође Грк. Нопа на позив владичин дође к њему, ђе су се и сељаци већ били искупили. Сад владика запита попа: папа море! ко тебе поставила на та село кад не знас ниста? Поп ладнокрвно одговори: Има три године како сам ја ту; покојни ме Дионисије ту намјестио. — Топро море, али ти не знас цитати ! Ове људу тузе те. — Ко то каже — ко се још смије усудити да рекне да ја незнам читати, та ево видиш каква ми је књига од силног читања. Извади књигу и заиста књига бијаше сва масна. Не верујем тебе, оким да си осведоцим — оки« да овди цитас евангелију. Па добро ја ћу читати рече поп, и отвори књигу, (баш псалтир) пак почне еванђеље овако: Ја појдох по путуи најдох капу поповску, ујсткох ју наглавуштопоп те поп — па одохубогату село а у будаласте људе и стекох стотнна дуката, пола мени пола теби свети оцо владико! Видите проклети били, ви га тувите, а тај зна бољи од мени цитати. Идите куци па га и дале слусајти, то добро поп. Сељаци слегну раменима и оду. Варјача. Ћира. Нисам још чуо твоје мишлење о новонаименованој улози генерала Филиповића. Спира Није ме нико ни питао. Ћира. Па ево ја те гштам. Спира. Њему је канда намењено да буде полак к о м и с а р, а полак, б а н. Е сад само треба да се тај мулатски задатак крсти правим, одговарајућим именом, т. ј. комис-бан, па онда ето ти одговора на твоје питање.

Ћира А шта велиш о љубведостојности Петрињскога суда. Спира. Овај — — знаш — — та како да ти кажем — — ја би као — Ћира- А што си ушепртљио, Спиро; та то иначе није твој обичај. Спира. Знаш шта, ћиро, питај ти прво „Позор" и друге хрватске листове, питај јавно мнење браће Хрвата, шта оно мисли о љубведостојности Петрињскога суда; па ако ти они повољно не одговоре, онда ћу ти морати ја одговорити.

П у С Л И Ц е, У жалосној игри која се у Србији започела најжалосније је то, што се зна и ко је ауктор и ко је публика и ко је суфлер и ко су глумци, — само се не зна, колико ће акта имати.

Ако дође до пушкарања заробљених вођа опозиције, народ ће рећи: 0, та нисмо ми знали на што ће вама пушке, да смо знали ми би вам их таки дали! (Тако мисли она врана, ко.ја је Христићу мозак попила.)

Дајеустанак утишан иумирен, то јошкоје како могу веровати. Али да ће Београдска господа мирно спавати, у томе питању бићемо још дуго неверне Томе.

Народ је у Србији оно, без чега се не може бити. А Христић је реко: ја не могу бити без ванредног стања, преких судова и тамничарских слобода, — ево вам дакле без чега не могу бити.

Новинарски Пилати већ су почели били да перу руке. Да богме: „Распни јего" не мора се штампати, то се може и другим начином дошапнути. Шта скора будућност телеграфира виновницима овога покора у Србији, то не знамо, — али одговор је плаћен.