Стармали

246 „СТАРМАЈШ" БР. 31 ЗА 1888.

Фала Богу!... Фала Богу, сад је д о б р о, доживесмо „мобне" дане, па се ето башкаримо, посред собе угрејапе. „Стармали" је одпочео, да м а р а м у редом даје, да прекрати време свима, да угуши уздисаје. Али еио у сред сигре, м а р а м а је раздерана, д р у г у ваља да донесе, што је ј а ч е изаткана. Јер кад буду „фоте" пале, по длану се онда „ж е ж е", а од тога млоги играч, радо пева: „наши беже"! Де, „Стармали", де, пожури, па оплети 'нако „ф и но", да не прођу ти дужници, Тек онако појефтино. Него нека длан забучи, кад ожежеш 'нако нашки, па макар се тамо н е г д е, наједили 'нако врашки! Јер срдње је доста било, а са свију наших страна, Сад је доба, да се позна, ди је било в и ш е м а н а ! Др. Казбулбуц.

Доеетке, наивноети и др. из дечијег света, Узео отац свог синчића на крило па га од мидоште (и од дуга времена) глади по челу и зашггкује га, тек онако, ма шта. Отац. Је си ли ти татино магаре ? Сннчић. Нисам. Отац. А је си ли ти мамино магаре? С и н ч и ћ. Нисам. — А је си ли ти 1

Дошао мали Воја у дућан. Ту је био и господар трговац и н,егов млади иомоћник. Воја и не гледа трговца већ се обрати таки помоћиику и заиска за крајцару једну помораичу. Помоћник (оштро.) Нема за крајцару номораече. Воја (још оштрије.) Нема за крајцару, јел' те! А нашој куварици дали сте јуче за бадава.

Исти Воја гледа кроз ирозор како пада први снег. Ја њему: Гле, гле Војо, ено пада шећер. А Воја мени: Па једи га ја нећу да нокварим зубе.

Други дан опег ја и Воја гледамо кроз прозор. (Снег се прег;о ноћ отопио. Онда ће Воја да започне разговор, и то овако: „ А камо сад твој шећер ? Зар си га свог појео?"

На царев дан лани био је и Воја у цркви. Кад се вратио из цркве кући, запитаће га отац, како је било. Воја. Поаа је био здраво весео. Певао је многаја љета.

Запитам истога Воју да ми каже шта ће бити кад нарасте. Воја. Бићу оџачар. Ј а. Е да! В о ј а. А да !! Ј а. Па оћеш ли чистити и мој оџак. Воја. Нећу, у твом оџаку нема сланине. (К т . В, Воја је здраво волео јести еланиву.

Запитали малу Сојчицу девојчицу, да ли зна ко лико има у години дана. — Знам. — Па колико има? — Пуе календар. А кад је прецупна, онда има један дан кише.

— Сојчице девојчице, ти си канда јела маџуна. — Нисам. — Па што су ти усне тако умељане ? — Само сам костала.

Сојчица девојчица молила матер да јој купи рукавице. Мати. А шта ће теби рукавице ? Сојчица. Не волем кад су ми босе руке.

Сојчица здсаво воли пити млеко ал не може да трпи на њему скоруп. Једаред мати заборави, па стави пред њу шољу млека са скорупом. Сојчица је замоли, да јој о љ у ш т и млеко. То се матери даде на смеј: бог с тобом дијете, како би се млеко могло љуштити! Сојчици је било криво, што јој се мати смеје, досети се нечем да јој доскочи и рече: А како ти увек кажеш, да тата љ у ш т и виво, — па тако се може и млеко љуштити."