Стармали

„СТЛРМЛЛИ- 1 ВР. 20. 8Л 188§. 1бб

Од министеријал-иааира могле би се правити фине штифлетне, у којима се лако силази са висине. Од нових форивтача могли би се правити гуњци; па онда егзекутори ве би вам морали скидати и кошуљу с леђа. Од цигаретл-папира не би згорег било правити женске шешире, века се и њима мало главе пуше, а не само кукавним мужевима. Од књпга Абердарових песама могли би се правити мидери. Од извесних новина могла би се правити јапунџета, која се окрећу према сваком ветру. Од Комарчићеве „Домовине" могле би се правити лепе турске чалме. Од „Турсксг Народа" могле би се правити панакамилавке. па им црна боја не би никад избелила. Од „Меие Ег. Ргеззе" могли би се правити обојци; свет би их врло радо куповао, — много радије, него што те новине чита. Од „Н. Доба" могле би се резати лепе пелене за малу децу, јер ми матори и тако нећемо да се повијамо за тим листом. Од „Стармалог" могле би се правити рукавице, јер он од неког доба као да паше у рукавицама о неким приликама. које би ваљало голим рукама протрести.*) *) Е, тако је то ; човек данас мора да допушта да га у рођенои листу вређају. Ала мира ради, пека иде и то. Стармали.

ли је он или је мати у стгари била врховнаглава у породици. Кад се може о Јосифу II. као о сину Марије Терезије говорити; — кад се за најмлађег Наполеоновића,, принца Лулу, обично говорило, да је син Еугенијин; — кад се може чак говорити о материаој мази (из злобе !) — зашто се онда не би могло извести, да се деца увек по мајци зову ? Но о томе можемо доцније више говорити. Али зар није то грозно, кад се нађе женска нека, која је у себи спојила, прикупила сва она лепа својства, која су у стању да изозову днвљење целог човечанства, иомоћу којих се она подиже до светске знаменитости, за чије име сазна и велико и мало у целом изображеном свету, као што се н. нр неке славне глумице, певачице, списатељице романа, сликарке и т. д. и т. д. и сад таква једна женска нађе себи човека, кога би хтела себи за мужа да узме, јер је у њему нашла сва она особита својства, која су нужда, да човек ностане муж такве славне женске, али се он зове само Милер, Шулце или Јакобсон! Е није ли то сад грозно, да она мора да се одрече свог славног имена Аделина Нати, Сара Бернхард, Лука и т. д. па да се назове госпођа Милерка, Шулцетовица или Јакобсоновица ? Е то је више него ужасно I Оно истина у обичном животу и ту правда нобеди, јер за те Милере и те Шулце и Јакобсоне људи ипак веле: „муж Патијеве, Лукин, Саринит. д. — али то нама није доста 1 Ми и званично тражимо, да нам се име респектира. Ако је господин X. Б. Вудике толико смео, да

П у с л и ц е, Оно што је иза Германа остало зове се оставина. Али ако се у Карловцима буде још дуже овако администрирало неоста винани капи.

Л. Фалб је прибележао доста критични дана; али ови су канда најкритичнији на острву Криту. §. У место Хенгемилера долази у Београд г. Т емел. Ако је то темељ новој нашој политици, онда Србија може Хенгемилеру свесрдно пожелити : сретан пут!

©. Прогласише да је Ристића ударила кап. Са једном капи лажи засладили су себи неки новинари пун бокал утехе.

□ . И тај су бокал сретно искапили у здравље каплара Николе, јер не капирају да Србија може имати политику својих сопствених интереса.

х. Напредњачко клеиало жали што Перу Тодоровића у бувари једу стенице. До душе то је једина неуредност и противсловље у том Перином малеру. А. У Свињарима у Босни догодио се слу| запроси руку сињоре Пепите Д'Оливо, он мора и толико ј скроман бити, да се после свадбе погписује: X. Б. Д'Оли! во, роћен Вудике. Још једном: оно што ми тражимо, треба да се ограничи само на признање оних права, која ми већ имамо и којима се служимо. За то се сва жестина борбе за еманципацију мора окомити нротив лажног изгледа, по коме ми изгледамо као потчињене. Скоро све наше претходнице у борби обраћале се немоћним људима и тражиле од њих, да они учине краја „потчињености женскиња", место да су рекли женскињу: Употреби моћ, коју имаш, ако у истини хоћеж да је имаш! Рекло се, женскиње је везано стегама нредрасуда и сваки покушај оелобођења немогућ му ]е због оног ништавог: „не пристоји се!" Али ко то одређује шта се пристоји а шта се не нристоји? Ми саме! Ми женскиње, ми и нико други. Ми то чинимо бвз дозволе наших мужева, шта више и у пркос њиховим протестима. Запитајге само људе н. пр., да ли се пристоји место метле узети сомот и свилу па чистити улице? Сви ће као из једног грла довикнути: не, никако не, ни под којим условом! — Али зар се ми осврћемо на то! Не, никако не! — Чим се ми у том сложисмо, да „шлепови" уђу у моду, вучемо ми и хиљаду рифи дугачке сомоте и атласе преко камења, улица и песка по шеталиштима. Запитајмо којег господина, да ли он мисли да сепристоји, страним дамама у друштву обвити руку око паса, *