Стармали

156 „СТАРМАЛИ" БР. 20. ЗА 1889.

чај, да се један жандар одметнуо у хајкуке. Мл би о тој једној новој нашој свињарпји имали толико да премишљамо, да нам не би морала на ум иадати неколико старих хајдука у Србији.

Ћира. 0 шта сам ја читао у комарчвћевој „Домовиаи." Спира. А шта? Ћира. Читао сам да има у Кини један округ који се зове: У; а опет у Француекој има једна река, која се зове А. Спира- Ето видиш, молим те, кад се оно напредњацима (т. ј. преобученим Циганима) викало У-А, то није пишта друго значило, него да иду ил у Кину пл да скоче у француску реку, — само нека се окану Србије и српских брига. Грађа за нову енциклопедију. Неазбучним редом, или азбучним нередом. Мисао = најопаснији револуцпоиар, који никад није без фосфора, — а (што је најглавније) полиција никад не може да га затвори.

Бекрија = турска реч, која је јамачно отуд постала, што Турци не смеду пити випа.

Наполица = ћушка, којој пема друге замерке, до само те, што је једиострана.

Трафика = државна школа, која учи привагне трговце, како треба солидно трговати.

Свињар = човек, који или заиста чува свиње, или би бар требало да му се то званије повери.

Банкрот = тј говац у Хрватској, који је увек гласао по своме уверењу, па га је сад бан укротио

Ђука. Комарчић у својој ,Домовипи" плаши људе са неким ,црвеним вукодлаком." Како то може бити, кад други људи у Србији о томе ништа не знају. Шука. Сигурно је Комарчић пог»-гледао с ебе у огледалу, па онда је - за цело и видео црвеног вукодлака.

Искра истине. Ко хоће за своја дела да признања, славе стече, прво мора другог' хвалит' јер иначе боме — неће.

(но Е1 В1.)

Неверишанин.

он ће у својој наивности одлучно одговорити : „Не, боже еачувај!"; али како ми радо играмо валцер, ми тврдимо, да би на дану и без свирке то скандал био, против кога би се ми само страшним криком одбраниле; али у вече, уз пратњу свирке, то је галантерија, коју ми благодарним осмехом награђујемо. А шта кажу на све то наши угњетачи ? Они говоре: како ви хоћете! Да, нашим достојанственим очевима још ласка, што нас више у вече мушки око паса хватају, а наша красна браћа, љубавници и мужеви стоје као запета пушка да се на живот и смрт боре са сваким, који би се усудио, да у по дана без свирке то исто с нама учини. Зар се нису сви људи, који се књигом бавили у томе сдожили, да за женски стас ништа неприличније неби могло бити, него разна чудовишта око, на и по телу нашем, као што су шињони, кринолини и турнири ? Па шта им је то помогло ? Ми, потиштене, потчињене, ми смо нашле, да је то сасвим пристојно, шта више ми смо тврдиле, да свака женска. која то све не меће на себе изгледа као очерупана тица, или као да је вилама набацала одело на себе и — тиме се ствар свршила. — За време кринолина, кад је свака „пристојно одевена" женска за седам њих места захватила, склањали су нам се наши т. зв. угњетачи с пута најучтивије. За време кад су шињони у цвету били, кад смо ми са две главе ходиле, од којих је стражња већа била од предње, посма-

трали су наше деспоте ооадве ; а доцније, кат, наш укус оде за сто година у натраг, па кад нашем стасу читав аршин и више дометасмо, правећи између темена и шешира читаву кулу од косе — шта су радили папш тирани? Они су гледали на нас горе и дивили се величини наше одважности. Још више: они су без приговора плаћали трошкове нашег увеличавања, као што су пре рачуне нашег ширења плаћали. Сад нам је дошло, да сматрамо турнире за пешто, што се пристоји а наши „угњетачи?" Они обилазе око нас и диве се, како нам лепо стоје хаљине. Знате ваљда, да је један дрзнуо, да предложи да се на турнире пореза удари! Сиромах! Он и не мисли да тиме товари и себи и браћи својој једап трошак више ! Добро, до сад су плаћали само турнире,- сад нек илаћају и порезу на њих! Пре једно сто година сматрали су — добро разумите: кад кажем су значи ми ! — сматрали су тоциљање као спорт, који се за женскиње не пристоји. Ми променусмо наше мишљење и за неколико недеља претворисмо ми тоциљарке у сале за играње, у којима се и при сунчевој светлости и при електричном осветлењу игра. Лекари су обзнањивали, колико запалења плућа и других болести отуд долазе, али — то ништа не поможе. Ми смо нашле за вредно, да можемо да пркосимо смрти и разхлади а шта су људи радиии? Они нам, као увек, пустише на вољу, и после месец дана сматрали су они за сасвим нристојно,