Стражилово

569

СТРАЖИЛОВО. БР. 18.

570

Госиодина Вога вјеровало. И осташе Божји блатосови, Да не падне -геда ни енијега До један нут у години дана; Како онда, тако и данаске. Боже миди, на свем теби вала! Што је било, више да не буде! Ето у целини те песме, а из садржаја њезиног разумедосмо, како светитељи благо деле: св. Петар, св. Никола, св. Јован и св. Илија и са њима св. Пантелија, а понајвећи је још громовник Илија, који слуша Блажену Марију, како се ова тужи на проклету земљу Инђију, и на народна безакоња у њојзи. За то ће ови светитељи казнити тај народ, док прво поделе благо, и оду Богу на диване, те ће молити бога истино г а, да к а з н и т а ј г р е ш н и н а р о д. Свеци благо ноделише, па по том измолише у Бога, те је овај љуто казнио грешнике, од којих је силесију поморио, а што је остало, то се покорило, иу Бога истинога веровало. Заиста чудновате мисли у простога човека, српскога народнога гуслара, кад нам је оваку песму могао отпевати. Покушајмо да уђемо у

траг чудноватому садржају те песме, која је тако стара, да нам је могла цричати, догађаје из оних прастарих времена, када су светитељи поделили међу собом „благо", па њим и данас управљају, када је Бог скоро цео свет поморио, а оно мало што је остало, то се покајало и „Господива Бога веровало." Јесмо ли ради докучити, одкуда тако чудновато веровање у нашега народа, које својом садржином допире у прастаро доба, то ћемо морати завирити у оно друшгво, које је живело у то прастаро доба, па ћемо потражити, не би ли у њем нашли и наш народ, и кад га нађемо потрудићемо се да завиримо мало у садржину веровања и причања ако не његовога баш, а оно бар којега од оних народа, који су с њим некад били у једном друштву, који су с њим некада чинили једну заједницу, једну породицу, која се временом у силне чланове распала, па се разишле, те једни одоше једному, а други другоме крају. Пођимо дакле тим путем и покушајмо, да нам он буде што краћи, чистији, простији а тим јаснијн. (Наставиће се.)

ДОПИО ИЗ БУДИМ-ПЕШТЕ, (Угарско Српство на Будим-пештанској изложби.) Будимпештанска изложба отворила се 2. Маја о. г. Изложба та износи нам у главном само производе угарске У мањој мери заступљена је Србија, Бугарека, Влашка, Турска Грчка (све у једној згради), Аустрија и Чепгка. Нема сумње, да будимпештанска изложба има врло згодно место. Смештена је у }1 варошкој шумици." Место ово само по себи је врло лепо а још кад се увече разаспе кроз дрвеће електрична светлост на оне зграде мале и велике са циФрасто украшеним кулама, на језерце, које је исгина дању зелено али у вече га електрицитет иосребрни — онда се може човек занети и помислити, да није у Пешти него у каквом рају. Но не бој се, српски читаоче, нећу да те мучим ни да ти описујем оно, што би ти могло расветлити тек једна добра слика или најбоље још твоје рођене очи — то не, ја хоћу само да те упозорим на нешто, хоћу да те уведем у једну обојену дашчару (јер грехота је, зградом је назвати.) У тој дашчари ће ти око засветлити, срце ће ти заиграти у сред оне туђине и ти ћеш и нехотице кликнути: здраво, познаници моји у туђини, о, здраво, слике, које сте ми за срце прирасле! Знам, да ће та дашчара, ма да је најгадније здање у целој изложби, привући око сваког овостраног Србина, јер је у њој дат један кутић и српским рукотворинама, То вам

је зграда „кућевне радиности". У тој згради изложене су рукотворине простога народа краљевине угарске. Начињене су од дасака собице, у којима човек види мртве ликове људеке у врло разним ношњама. На свакој соби стоји таблица са натписом, које су народности те прилике и из ког краја Угарске. Уђимо унутра у зграду кућевне радиности. Ту вам се отвара врло шарена слика. На среди су оне собице, у којима су изложене ношње разних народа угарских а из разних крајева. Унаоколо су орманови стаклени. Цела ова зграда украшенаје изнутра самим српскимћилимовима. Кад човек уђе унутра с леве руке прва соба је српска и то, као што на таблици стоји, из торонталске жупаније. Према њојзи су изложени женски ручни радови. Пре свега врло велик избор разних врста српског платна сади и ћерћелије у многим облицима. Није нужно да га хвалим; цене њега већ надалеко, па и Пештанкиње знају да је то зиегћ уазиоп и чесго се з.чустављају код њега. До српског платна стоји стаклен орман, који све трепти од злата. Ту су изложени златни везови српски. Пештанска госпоштина не може да верује, да то сељанеке жене и девојке раде а још мање им иде у главу, да то сељани носе. Својим рођеним ушима сам чуо, како је један господин узвикнуо : но, па шта онда господа да обуку, кад се сељани овако носе!? Али у сјају и елеганцији далеко надмашају ове знатне везове убрадачке капе или џеге, које су у врло ле-