Стражилово

573

СТРАЖИЛОВО

574

Овим до сада написаним мислимо, да смо јасно иоказали, да морамо нашим народним песмама и приповеткама тражити изв ор а и у апокрифној књижев ностиБогомила, као што нам сведочи апокрифна л егенда »Xожд ениј е богородице-по мукам« и српскенародне

песме: »Огњена Марија у паклу«, или »Пречиста Марија и свети Арханђео у рају и паклу« и друге ситније, које смо у тшчетку ове наше радње споменули. Оволико за сада о Богомилима и српским народним песмама. ЂорТ^е Магарашевић.

МУНКАЧИЈБВ „МОЦАРТ."

Поодавна се већ поговарало, како славни сликар Мункачи хоће да наслика и овековечи „иоследње часе Моцартове". Ту своју намеру швео је Мункачи и остварио, те од неколико дана стоји дивне израђена слика изложена у уметничком дому у Будимпешти. Чим уђе човек у тај уметнички дом, обузме га неко чудновато осећање; осека, да је у светињи, где умотворине узвишених генија шире своје благодатне зраке над гледаодима. Та само у последње време гледали смо ту ремек-дела два данас тако рећи најславнија уметника-сликара, Верешчагина и Мункачија. Како је чудноват геније тај! На платну, неколико метара широком и високом — које платно у фабрици рађено има врло незнатну цену — створи геније ремек-дело, којем се цео свет чуди и диви, створи дело, које дичи и уметника самог, а и народ, из којег је поникао. Каква је ова нова слика, — тешко је рећи. Она је диван створ простоте, узвишености и истине. Створ озбиљне снаге, која се уздиже над тако званим „Е1ек1ћа8сћеге1"-ем. Даје нам да осетимо оно, што је Новалис рекао: „треба млого више дара, да човек створи што просто, него да створи што заплетено". Што мање средстава употреби уметник, да створи што савршено, тим је већи уметник. Олика „Моцарт" је пар слике „Милтна". Која је од ове две боља, не може се лако пресудити, јер обадве млого вреде. Нама се прва канда ипак боље допада. Можда стојимо иод утицајем самога предмета и судимо субјективно. Ма како да нам импонује моћни сотона у „Изгубљеном рају", ма како данам засењује очи помнезна чар рајска и нимбус анђела: немамо да им захвалимо толико, колико нам уживања пружају дивне мелодије „Дон-Хуана", „Фигарове свадбе" и „Чаровне фруле". Та сјај тога младог и рано преминулог музичког генија нодсећа нас на азур-плаво небо Омирово. Мили нам се гледати слику, која нам толико о њему казује, ал описати

је — врло Је тешко ; управо се и не да описати онај силни израз, који на том лицу влада а Моцартово слабачко, увело, бледо лице тако је пуно израза, као да му се цео дух сакупио на образе, пре но што је за навек оставио изнурено, изнемогло тело. Боје стоје у хармонији са бледим, финим лицем, на којем већ ни очи не сјаје онако као нре, а на високом пластичком челу још и сад лежи необични геније. У истини можда није такав био Моцарт, али вештак боја и форма само тако може себи представити оног чудноватог велеума, који никад ииког није имитовао, него је сам себе певао у потпуној лепоти; којије од нет година нисао концерт; који је као деран од шест година издао у Паризу сонате за гласовир, акадму је било дванаест година, сам у Бечу управљао оркестром, што је његова дела свирао; који је у четрнаестој години на позорници у Милану чуо певати своју нрву т. зв. оперу серију: Митридатеса, а оданде обасуо свет са најдивнијим музикалијама, које још и данданас живе у потпуној свежини на европскии концертима и позорницама. Духа, који се тако рано развио, сазрео и прославио, морало је рано и нестати. Било му је тек тридесет и шест година, кад се 5-ог децембра 1792. год. у вечност преселио. Ова чудновата судба заинтересовала је не једног живописца. Познате су слике, које нам га износе на бечком двору; друге га сликају, где у салону француске краљице Марије Антоанете свира у гласовир, са детињастим лицем, у фином рококо-оделу. Један немачки уметник насликао га је и у последњим часима живота му. Али све те слике као да морају уступити првенство Мункачијевој слици, где нема ничег театралног, него је све просто, истинито и пуно духа. Да прескочим опис слике и група, — то је у 2. броју овога листа већ опширно изнешено, хоћу само да напоменем, да на слици има једанаест лица. Средиште сачињава Моцарт, како слуша поједине партије „гедшеш"-а са старога гласовира. Још га само фини звуци музике држе у животу. Види