Стражилово

575

СТРАЖИЛОВО

576

се, да неће већ дуго, али се види, да ће до краја с а м о музици живити. Нема ту самртних мука, нема ту страха од часа умрлог. Суву, ослабелу, космату главу обузима му неки невидљив з-р, помешаи збиљом жалости, што се све само са израза лица даје раснознати. Слика жене му савршена је слика тужне еупруге, која је не једну ноћ пребдила над болним мужем. (Чисто нам је жао, што јој знамо опширнију биографију, те знамо, да се позније удала за саветника Нисена у Копенхагну.) Хотимице ју није сликар насликао лепу, па ипакје лепа; младо, тужно лице, које млого каже. Очи јој почивају на болнику, да виде, како упливише на њега музика, али са тужног лица јој се даје распознати, да је и њу сва нада већ оставила. И остале групе пуне су

хармоније као и ма коЈа партија великог „ТОЈшет -а. Мајсторска складност влада на целој слици. И ово је заиста ремек-дело — један степен вигае к бесамртности. Можда би стручњак могао наћи коју ситнију ману у цртању или бојама, али ко ову слику са душом посматра, наћи ће пуно духа на њој, видиће узорит створ, који одговара највишим захтевима реалног идеализма, видиће истину у несничком руву; наћиће живота у најчистијем огледалу маште. Моцарт је по рођењу био Немац, али генијем својим постао је љубимцем целога света; и Мункачи се одиста може надати, да ће и он временом иостати љубимац и имаовина целога света, који се одушевљава за лено и узвишено. Будимпешта. в.

ПОЗОРИШТЕ И УМЕТНООТ. II. А — в. (Српско народпо позориште у Ср. Карловцима.) Други дан Ускрса отвори нам се у саборној дворани, која беше досад а има да буде п одјако позорницом важних у нас политичних и црквено-школских послова, позорница возоришне уметности нашег милог народног мезимчета, први нут након 1881. године. Добро нам дошли , мили гости наши ! Претплата је отворена на 12 представа, а биће осим тога још 3 до 4 представе ван претплате. Претплатника има 42. Свака позоришна дружина, која је у Карловцима била, добро је дојако пролазила; па и народна могла се увек, те и пре 4 године, само похвалити с Карловчанима. Овај пут није дружина подесила амо у згодно време. Ово је време за овдашље грађанство баш најнезгодније. Али надајмо се, да позоришна благајна неће ни ове године овде зло проћи, не само што ово позориште заслуасује општу народну нотпору и љубав као просветни народни завод, као „живо око живота народног", него и зато, што нам је управа дала на расположење све саме најбоље своје комаде и све саме првине за Карловчане. Незгода је у Карловцима за сам локал, где се дају позоришне нредставе. Соба ниска, а доста и тесна. Одавна се поговара у карловачком грађанству, да се дигне каква зграда, која би удесна била за читаопицу и иначе за прилике и установе, које би служиле за бол.е развијање друштвености у овом месту. Место би тим добило и само по себи много, а и углед би му порастао према странцима, који се у разним важним приликама стичу у ову митрополу аутономног живота нашег народа, у столицу највишег достојанственика нашег црквеног и старешине нам свију црквено-школских установа. Шат и та лепа намера родољубивих Карловчана не остане само праван говор. — Прва представа беше: „Стеван, последњи босански краљ", с Ружићем (Стеваном), Хаџићевом (Дивном), Милојевићем (Томазинијем) и Миљковићем (Томом) као главним особама. Изазван је неколико пута Ружић, па и Хаџићева и Милојевић; али и опет морам рећи, да је представа била врло нескладна, а комад пропао. Што је представа ишла нескладно, нису, дакако, криви приказивачи главних особа, па зацело ни Ружићка (Ана), ни Вујићка (Катарина), ни Ђурђевић (Ради-

вој) с.а својим споредним улогама, него нриказивачи тшогит еепЈлит и статисте. Малер је, да у овом комаду треба многО и често статиста; а још већн је малер, да дружина не може имати својих извеџбаних статиста, веК мора у сваком месту да их рекрутује већином из особа, које немају ни појма, да и статисте треба да имају појма о својој дужности, који не умеју да се крећу ни колико лутке на гајтану, него мораш да их гураш то тамо то амо. ГПто се иак самог комада тиче . .. Кажу, најбоља је то драма Мите Поповића. Али ако треба представа „за народ", за „недељну публшсу", боље је, поред оваких, још увек држати се готово ма ког Стеријина, Банова и Суботићева комада. Нека се смилују бар представљачу „Стеванову", да иосле дваестпетогодишњег мучно стеченог јубилеја не мора сав и свугде издирати и трошити се. Та, он је душа нашем мезимчету! Ал, богме, не исправи ни Ружић раменом криве Дрине ни — „Стевана, носледњег краља босанског". Песник „СТеванов" треба да се, после толико „кораблекрушенија" на драматском мору, увери, да ваљану његову лиричному дару стоји широм отворено ноље заслугама и слави без несничке универзалности. Срп. драма не може се од њега надати лаворикама. Бива да човек у зрелим годинама покуша нешто ново; али у том случају мора тај покушај носити на себи бар знак зрелости. Но кад напише 4—5 такнх нокушаја, па једва дотера, да му је овака работа најбол.а, а после тога изнесе производ слабији и од најслабијих, ту нема наде више. Љубиша и Милићевић почели су да у својим најбољим мушким годинама пишу „тек" приповетке, али се одмах показали као вештацп. Не знам, ко носи на души, да се приказивачица Дивне мора т па^ига дати изнети на позорницу на носилима у сандуку као мртвац и да тамо неколико минута лежи пред гледаоцима као саблазан, особито, где је овако мали нростор између гледалаца и позорнице ? Зар та и онако несретна сцена не би исто тако била „трогателна", (а то се хоће), кад би се преко сандука пребацио покров, па било у сандуку Дивне или не, јер из речи Стеванових доста се јасно види, ко је у сандуку, а да је публика и не мора видети својим очима? — На каси је пало 92 Фор., а беше ван претплате. — 2. Опет ван претплате гледасмо трећи дан Ускрса: Рат у мирнодоба. Пре-