Стражилово

1003

СТРАЖИЛОВО

Д0 СТАКЛЕНОГА БРИЈЕГА, ИЛИ ВИЛА И ЦАРЕВ СИН. СРП. НАР. ПРИПОВИЈЕТКА ИЗ ГОРЊЕ КРАЈИНЕ. ИЗ ЗВИРКЕ ВЛАДИМИРА КРАСИЋА. < ч Свршетак.)

Идући тако дође у једно густо мјесто у шуми, и ту нађе пуно људи, а то су били ђаволи. Кад су га ониопазили, завикну: „ТСамо тимомче?" „Идемпо свијетутражити стакдени бријег", одговори он. „Али га нећеш наћи", рекну они, „што си ишао ишао по свијету, више нећеш. Како се ти усуђујеш ићн по нашој земљи ? Знај, когод овуда иде, нико живе главе не однесе, нећеш ни ти. Сад се приправи брзо на смрт!" Али он рече: „Прво него ме убијете, прочитајте овај лист", и даде лист најстаријему измећу њих. „Орећа твоја", говори ђаво, „кад си ми оца закопао, а другач се не би бројао међу живима. Ништа ти нећу сад, него питај од мене шта желиш, ја ћу ти дати." Царев син на то рече: „Ја од тебе не тражим ништа; већ кажи ми за стаклени бријег, ако знаш", ђаво рече: „Ја за њега не знам; него ћу питати моју звјерад, ако би они знали." Сад он свирне у једну свиралицу и ето свакојаке звјеради к њему. Он их пита, да ли које зна за стаклени бријег; али му рекоше да нико не зна. Тада рече ђаво цареву сину: „Видиш, ја бих ти радо казао, али не знам; него знаш шта ? Хајде напрво и намјерићеш се на мога брата, па њега питај, можда ће ти он знати казати." Он отиде напрво, како му је ђаво рекао, и намјери се на другога брата. И овај се већ почео веселити, како ће га убити; али му он даде старога писмо, па је ђаво одмах почео друкчије говорити. „Срећа твоја", рече ђаво „што си ми оца закопао, друкчије се већ не би бројио међу живима. А кад си то учинио, сад питај од мене шта хоћеш, ја ћу ти дати, ако узмогу." „Ништа друго од тебе не тражим, рече царев син, „него кажи ми за стаклени бријег". „Ја", рече ђаво, „за стаклени бријег не знам ; него ћу питати, можда знаду моји вјетрови," и сад звижне у свиралицу, али ето ти са свију страна дођу вјетрови. Он их пита, да ли знаду за стаклени бријег, а они одговоре, да не знаду. „Ну видиш, мој драги", рече ђаво, „ја бих ти радо казао, али ни ја ни моји ветрови не знамо; него ти лијепо хајде равно овуда, па ћеш наћи мојега брата, па питај њега, можда ће ти он знати казати." И трећи брат већ је био наумио да га убије; али виђевши писмо оца својега рече: „Питај од мене шта ти драго — даћу ти." Онда му рече царев син, нека му каже за стаклени

бријег. Њему ђаво одговори: „Е ја бих ти радо казао, али не знам; него ћу питати моје облаке, можда ће они знати " Зазвижди, и ето облака, да се све тресло. Он их пита; али ни они не знаду. Госиодар види, да му још један облак вали, па звижне још јаче, и ето ти тога облака. Тада га запита господар: „ђе си ти био, кад ниси одмах на заповјед дошао? Знаш ли за стаклени бријег?" „Управ сам сад с њега дошао," одговори облак. Сад настави господар : „Добро је; него кад знаш, узми овога чоека, те га носи тамо; али пази да га спустиш како га и дигнеш." Облак га тако сад метне на се и однесе на стаклени бријег, спусти га код једног врела и отиде натраг. Царев син сад опази најстарију између онијех вила, што су се купале у мору, кад је он своју жену ухватио, па је моли, нека му прошкрби какву службу. Она њему рече: „За те нема овђе ни службе ии живљења, него хајде одатле куд знаш; јер тешко да останеш жив. Овђе је јако тешко служити." „Ма ако је још теже, само ми нађи службу, ја ћу се примити," одговори он. На то му она рече: „Е па добро, кад ћеш да изгубиш главу, ти хајде, мој ће те отац примити." Кад га овај опази, пита га, да шта би рад. Царев му син одговори: „Идем по свијету и тражим службу; можда би ме ти узео?" „Ја ћу те узети," рече он, „и то служићеш ми три дана, па кад ми одслужиш, узми једну кћер, коју год хоћеш; ако ли не учиниш кроз ова три дана, што ти речем, то знај, да ћу твоју главу за вечеру испећи." „Добро, нека буде тако," рече царев син. По том стари отац онијех вила рече цареву сину: „Дакле чуј, ја ћу ти сад казати, шта имаш сјутра радити. Ово ти је, ево, стаклена сјекира, с њом имаш ићи сјутра у гору и сву посјећи; ако не посијечеш горе, чувај се!" „Хоћу", одговори царев син. — А жена тога господара била је вјештица, — па говори своме мужу: „Хуј, превариће те чоек!" „Мучи, бабо," говори он њој. Кад буде у јутру, узме царев син сјекиру и отиде у планину. Почне сјећи један храсг, али сјекира хоће да се разбије на сто комада; зато је морао полагано сјећи. Дође подне, а он није више посјекао него један храст. Тада дође најмлађа кћи онога старца а прва жена царева сина, и донесе ужину, те га зове, нека дође јссти. „Шта ће ми јело", рече он,