Стражилово

1005

СТРАЖИЛОВО

1006

„кад видим, да нећу више живети — вечерас ми је умријети!" „Па шта иијеси више посјекао него један храст!" рече она; „али не бој се, већ ходи па једи и наједи се, бар да гладан не умреш." И он богме сједне и стане јести. Послије јела нагне се жени на крило и заспи. Виђевши вила, да је он заспао тврдо, зазвижне у своју свиралицу и дођу ђаволи првога брата; она им рече, нека посијеку гору. Сад они почну сјећи и јагмити се, ко ће нрви, и још није на свакога ред ни дошао, а гора сва посјечена. Пошто су то зготовили, отиду, откуд су и дошли. Царев се син пробуди, и, опазивши да је гора посјечена, зачуди се. Ко је сад веселији од њега! „Не чуди се," рече вила; „него узми сјекиру па хајде кући, баци сјекиру пред старога, макар се разбила, тобоже, да си јако трудан, и одмах ишти вечеру." Он тако учини. А стари га упита: „Јеси ли урадио, што сам ти заповједио да урадиш?" Царев син одговори: „ Па шта ме још питаш ? да шта бих радио цијел дан; него ми дај вечеру!" Тада рече старац: „Добро, кад си то учинио, до сјутра имаш отићи на исто мјесто и све оне пањеве, што су онђе, покопај и окрчи." И њему одмах прође кораж. „Од једнога сам зла", помисли у себи, „утекао, а друго ме већ срело." Други дан отиде он на оно мјесто, ђе је прије био, и стане копати. Једва је до подне ископао један пањ. Опет отиде к њему с ручком најмлађа кћи и пита га, је ли готов. „Како ћу бити готов," вели он, „кад сам једва један пањ ископао, и није никако могуће више да урадим; не идем ни јести — бар ћу лаган умријети." На то му она рече: „Ма не бој се толико, већ ходи јести, можда ће бити боље него што ти мислиш." Он дође и сједне па стане јести, а кад је опет заспао, она звижне и ето дођу ђаволи другога брата. Она њима рече, шта ваља да раде, и још није право ни изговорила, а већ све бијаше готово. Сад га она пробуди и рече му, кад дође кући, нека баци пред господара сјекиру и нека буде

љут, да се стари што не досјети. Трећу вечер рече му стари, да има сјутра све оне јаме поравнити и виноград и смокве посадити, и њему донијети три грозда зрела и лијепијех смокава. Сад рече царев син сам себи: „Ако је све учињено, али то не ће бити." Кад буде у јутру, он отиде на пређашње мјесто, и још се он није био ни нриправио, али му већ иде с ручком најмлађа кћи господарева — његова жена, и дошавши упита га: „Но јеси ли готов?" „Јесам да; та то не би нико могао учинити на свијету !" Али она њему рече: „Хајде једи, па онда ради". Он сједне ; а кад је јео, легне оиет да спава. Сад оиа звижне, и ето дођу ђаволи трећега брата. Тада им она рече, шта ваља да раде. А они онда почну: једни копају, други саде, а трећи већ зобљу грожђе и смокве. Жена сад пробуди својега мужа, па му рече, нека ђаволе отјера и узбере три грозда и смокава, па носи кући господару. Кад је био дошао кући, рече му господар: Добро си ме служио, сад избери између мојих кћери коју хоћеш за жену. Он избере најмлађу. Одмах се она створи у бијелога коња, па рече својему човеку, нека зајаше, и тако они прну под облаке. Сад стара почне викати на старога, да су побјегли. „Таки хајде", вели он њој, „па их врати натраг!" Стара брже отиде. Кад су они њу виђели, спусте се на земљу и начине се пшеницом. Кад их већ стара није виђела, врати се натраг и каже старом, да су јој се сакрили и да није пред собом ништа виђела, него пшеницу. „То су они!" повикне старац, „зашто их нијеси ухватила? Хајде брже и ухвати их!" Она иде за њима, и већ је виђела пшеницу, па мисли да ће их ухватити, а они се начине просо. Сад се она врати старому, па му каже, како је виђела само просо. „То су они!" завикне опет старац, „хајде за њима!" Она иде за њима. Али су они већ били прешли преко њезине међе. Дошавши кући, они су много година царовали и виђели од ђеце ђецу.

41111

Г Л А С Н И К, (На Вранкову вису. I У четвртак 10. (22.) јунија о. г. навршило се пуно 3 године, како су свечано пренесенц последљи аемни остаци Бранка Радичевића из Беча са СанктМарксова гробља на Стражиловачки вис код Карловаца. Одбор за подиааље споменика песнику (а одбор тај изабран је на појутарје Бранкове свечаности 1883.', подигао је с великим трудом и натегом споменик на гробу му. Но подигнувши споменик одбор се није могао нити се може разрешити, него је примио на себе почасну дужност, да остане чуварем

гроба Бранкова Председник му је: поштовани прота старобечејски Јован Борота, до пре годину дана проФесор у богословији у Карловцима, перовођа: Паја Марковић, професор у гимназији; благајник: Коста Павловић Табаков, трговац; чланови: .1 а8а Обреновић, вел. бележник и члан апелаторије, др. Живко Гојковић, адвокат, који добровољно врши и Фишкалске дужности одбора тога, Владимир ПГајковић, градски мерник, који исто тако добровољно врши и руководи као стручњак техничке планове око сноменика, и Јовап Симео н ов ић-Чок и ћ, чп-