Стражилово

Б Р. 24.

лово". — Што се залеће тај новајлија и јабанлија у туђу њиву, у туђе ловигате, у туђу ордију и на туђе разбојиште! ? Тако може рећи, и тако ће од прилике зацело рећи и довикнути ко тамо, а наиме онај, који је киван на мене због првог ивера и у онште с тога, што тим иверјем и ситним расправама запремам у овом листу место те други са својим готовим посластицама и брашненицама морају да чекају и чекајући све пуцају и да пукну од нестрнљења и од једа те су и за то кивни и на мене, а још више на самога уредника, што даје места у свом листу тим трицама и мекиаама, том историјско-географском иверју. Та и онако су господа та сита и пресита већ оних колача, што им „браничи српског језика" ненрестано у уста турају. Па шта ће им још и иверје, ма се како то иверје звало и називало. Иверје је иверје а мекиње су мекиње и не могу никад заменити симите, медене гурабије и шећерлеме Новосадских посластичара! „Наветник"; „роБогшк" и „тимени"! Шта хоће само тиме тај иверописац, кад он није филолог и не спада у оно коло, које је наш г. А. Сандић повео, и не припада оној дружиници, што је од неког времена почела дизати бране и уставе, „затварати скеле око мора и друмове около приморја, у приморју кулу начинила, око куле гвоздене ченгеле, вјеша цару хоџе и хаџије." Та он није од тога заната нити се разабира у том, па што се онда плеће у туђе послове? Или ваљда тај немирни дух тражи силом нрилике и хоће да заметне кавгу и с том новом дружиницом филолошком, с браничима српског језика? Нека га, нека: ту ће тек награјисати и платити за све! Боже ме сахрани и од саме помисли такве, и да се ја завађам с том филолошком господом у опште а са браничима српскога језика на по се! Знам ја и познајем врло добро и одавна тај род, ту секту, ту „љуту треклету јерес", та те Љутице Богдане, те Јолдаше и Дели-Татомире, тога Јовицу Ресавца, те модерне Дахије и Јаничаре, који су љући од самих оних старих Јаничара; познавао сам ја и онога Старину Новака, који се први одвргао у ајдуке, и оних седам брата, седам Даничића, и међ њима Даничића ђуру; иознајем и знам, какве су иод каменом гује присојкиње ова данашња четири ускока и међ њима „од Хорвата Мато"; познајем ја добро и Јована Бошковића, и Александра Сандића и Јована Живановића и г. дра Тому Маретића, и знам, какво је одело на њима и како су наоружани они. „Сваки води по два добра коња, „Све једнаке коње доратасте, „Доратасте и путоногасте

379

„Све једино у ноге лијеве: „Сваки носи по тридест стријела, „Сваки носи по двадест пушака, „Све на један арзлак изгоњене, „Све наједан чакмак догоњене, „Све наједну бурму завијене; „Сваки носи зелене гадаре „Нод колане с обадвије стране, „О појасу сабље А л а м а н к е „А на њима од челика балче, „На главе им капе од три в у к а, „На леђима коже од м е Ц е д а, „На рамена бијели штитови!" Од Хорвата Мато има још за нојасом „двије Даницкиње". Нисам ја тако млад и забораван, да не знам и не намтим, како су сви они прошли и пролазили, који су с „ратоборним нашим словенистама и новим браничима" иосла имали. Сиромах Јован Светић-Хаџић, и сиромах пензионирани капетан Петар Матић из Бингуле! Они су покојни; но ко их је при.је рока отерао у хладни гроб? И ето данас на наше очи како је страдао и како страдава сиромах проф. Лекић, а ни крив ни дужан. Не, не, — далеко тим филолошким ускоцима и дахијама кућа, ако ускоци имају своје куће, и ко би смео и помислити, а камо ићи ли на то, да се рвима замери, да их ражљути и изазове! Ја их не волим, дапаче мрзим на њих, што су тако љути, жестоки, немџлосрдни и прави арнаути; ал их се уједно и бојим и прибојавам, и стрепим и зебем у срцу, јер знам добро, какви су стручни филолози свуда по целом свету од првога онога филолога у Берлину до последњега у Букрепгу; а особито какви су и међу љутима филолозима оне специјалисте: граматичари и који читанке и речнике граде. Али од нагаих граматичара и градитеља српских читанака нема ни љућих ни свирепијих у целом свету. Слава и вечита хвала Вуку самоуку! Али ових изучених филолога и ученика Миклогаићевих од покојног ђуре Даничића до младога доктора Томе Маретића — да те Бог сачува! Ето, шта чини „ наука" и та „знанствена" обука: од људи прави саме љутице, од чела зољеве! А како су само један према другом љубазни и како се знају умиљавати и „нриказивати" и уздизати један другог! Оно Живановићево према „Хорвату" Маретићу, то је „изјатије" од нравила, но ком се они међу собом љубе и гладе и само нас нефилологе ненавиде и ненавидећи чекају само згодне прилике, па да нас разапну и метну на муке. С том, господом завађати се не би никако било ни мудро ни паметно; и ја не ћу да им се замерам, већ гата више рад сам, да им се умилим и удворим тим, што ћу им казати, где има ћара за ајдуке;

СТРАЖИЛОВО