Стражилово

СТРАЖИЛОВО

ја ћу им бити само калауз и показати прстом на ту и ту књигу или књижицу и на ту и ту страну од те књиге и књижице; и оставићу њима, ицниома,д(и>1|н-ма, суђајама. — као што сами себе назваше да они суде и пресуде и да изврше пресуду своју по пропису свога великога песника, који им „заповедајућим" тоном кличе: — — — — — — пеци, „Боди, гуши, натичи и сеци, „Туци, гули, пали, дери, кољи, „Царуј, сине, по својојзи вољи! Истакнуте у почетку речи извадио сам из историјских дела и расправа, и ставио сам их под ову рубрику за то, што се у њима огледа неразумевање или рђаво разумевање наших историчара. И почећу с најмлађим међу њима, с Миланом С. Убавкићем, који је недавно пустио у свет дело под насловом: „Историја Срба, по домаћим и страним изворима и писцима, израдио М. С. У. Књига I. Друго са свим. ирерађено и иопуњено издање. У Београду 1886." У тој књизи наићи ће читалац на стр. 158. на: Вукагаин, кога је Душан „на смрти, кад је иочинуо"' оставио за „наветника" царства; и на страни 160. за тим још (Вукашин') иостављен за „паветника" и уираво сувла.даоца младоме Урошу; на стр. 161. Цар, царски „наветник " и т. д. и на истој страни: да се питање о трајању наметништва Вукашинова реши на сабору. — И кад то прочита благоразумни читалац, знам, да ће се зачудити и као чудећи се повторити неколико пути: оставити за „наветника"; поставити за „наветника" — „царски наветник"! Нек се чуди читалац, само не треба да се томе и због тога јако чуди г. Милану С. Убавкићу, јер треба да се штеди и остави то јако чуђење за веће и јаче лице! У „Јавору" за год. 1884. наћи ће читалац расправу г. проф. ђорђа Магарашевића под насловом: Народне иесме: „ Смрт Душанова" и „ Урош и МрњавчевиЛи " и у тој расправи а у броју 3. на стр. 84. наћи ће: „да је он (Вукашин) не привремепи него вечити наветник нејаком Урошу"; на страни 85.: „да му Вукашин буде вечити наветник, и и: „је ли Вукашин примио од Душана наветпиштво вечито". —■ Па кад и то прочита благоразумни читалац, имаће право, да се још већма и башјако зачуди, и да се у великом чуду нађе, кад то прочита и ггомисли, ко пише то и тако, и како је могао тврдити Вукашин, да је он вечити наветник и царски наветник. Нарочито ће се чудити, кад даље распита и дозна, да је писац тај у „ЈЉору" био учениксениора међу професорима и слушао покојног Гајтлера усред Загреба. Убавкић је само учитељ у основној школи, а г. писац у „Јавору" загод. 1884. ирофесор је у ђимназији, у средњој школи. И ко зна,

може бити, да би онај учитељ основне школе могао како тако и оправдати себе и бацити или свалити кривицу са себе на другог, на много јачег и ученијега од себе и казати, да се он онако пишући иовео по другом и спотакао. „Та јест и тако је, господо!" отпоздравља вас Милан С. Убавкић. „Нисам ја у томе крив. Та узмите само моју Историју Срба, коју сам ја год. 1883 издао; па у том првом издању моје Историје нема ни наветника ни наветништва већ место тога стоји лепо и на стр. 187. и на 191. страни саветник и на овом другом месту у загради наметник. Ја молим да се то узме уобзир." Добро, добро, Милане, једини у мајке! Године 1883., кад си издавао прво издање твоје Историје Срба, знао си, да цар Душан није поставио сину свом Урошу Вукашина за „наветника" већ само за „саветника", па како си онда у другом, са свим прерађеном и „поправљеном" издању могао дати умљеза безумље, и бенетати у том другом и „поправљеном" издању о „наветнику" ио „наветништву" Вукашинову? И како си даље могао у том прерађеном издању на стр. 163. написати: „у част његовог (Урошевог) доласка приреди се „лов", у ком Вукашинови џелати убију Уроша 2. дек. 1367. год.", кад си у првом издању од год. 1883. на стр. 196. и 197. тврдио, „да и Урош није дуго живио после Вукашина, и он је природном смрћу умрво 2. дек. 1371. године, 67 дана после погибије Вукашинове у 35 години свога живота, пошто је царовао 16 година (од 20. дек. 1355. до 2. дек. 1371.)? Милане, Милане, зар си и ти сада тако жедан крви и да не можеш мирно спавати, ако се не призна, да је Урош цар одиста убијен и то баш год. 1367.? Милане, зашто даде умље за безумље? „Нисам ја толико крив! ђаво, од искона противник истини и искуситељ од памтивека, натентао ме је, да послушаМ Панту Срећковића, који ми је обећао, да ће препоручити мо.ју књигу. то „прерађено и попуњено", но у истини искварено издање Историје Срба, — и да ће у својој реферади за то искварено и према Пантиним откровењима удешено издање друго рећи: „да је књига та боља од свију досадањих књига ове врсте по духу и правцу, којимје написана" (види „Јавор" загод. 1886. стр. 1344.) Ја сам дакле наведен врагом послушао г. Ианту и није чудо, што сам једном заведен и обманут пао у вигове и замке старога наветника рода људскога те сам сасвим ослепио тако, да издајући ово друго искварено издање нисам могао да разликујем бело и црно, наветника од саветника. Но ја нисам крив за то, већ је управо за то у првој линији крив онај грозни Панта, ишчадије сотонино, а у другој линији, и што се наветника Вукашина тиче, крив је г. Чеда."