Стражилово

525

се збили за владања славне династије Немањића па до пропасти па Косону. »Душапија« пева догађаје, који се збише у доба највеће славе Срба за владања Душапа Силног. У »Душапији« нам приказује Марка, Страхињу, Рељу још као младиће, а у тој истој књизи нам пева и ону причу, како је Душан Силни посинио Милоша Обилића. Од тада је готово сваке године изишла која књига песама од Јоксима Новића. Годипс 1860 изиде »Милошева«, године 1861 »Ајдук Веллсо«, а године 1862 велике три песме о »Бирчанину Илији«. Чудповато је заиста, да Јоксим не начини епос какав као »Лазарицу«, само у већем. Годипе 1865 изишла му је »Карађорђија«, осим тога године 1864 је у »Српском Огледалу« излазила велика епска песма »Сибињанин Јанко«. Године 1881 изишла је књига неких Јоксимових песама под именом »Вучићевке и Обреновићевке«, у којима веома напада на Обреновиће а особито на Милоша. Много му је песама осгало у рукопису, које и сада труну у каком столу.*) Јоксиму, као и свем нашем народу, најмилији је јунак Краљевић Марко. »Јер над Мар ком не бјеше јунака«, он је најпоштенији јунак, њега воле сви — и старији и млађи, јер ... је био огледало сјајно војницима на свему свијету. Марко неје варвар, он штеди непријатеља, јер ... је Марко јунак племенити пак ноштује послушно јунаштво. Кога нам год хоће да прикаже као добра јунака, он му тек прида по које својство својих љубимаца; тек ће рећи: јачина Маркова, поглед Страхињин, брзина и окретност Ре љина и т. д. Јоксимови јунаци : Марко, Страхиња, Реља, Милош, Бошко Југовић, Срђ и ако несу баш тако храбри као јунаци грчки, да се и самим боговима противе и њима не верују, несу баш ни такви, као у нашој народној песми, да падају од човечје руке. Јоксимове јунаке Бог *) Јоксим је за собом оставио много дела у рукопису; нека су од тих и штампана. За цело да особито мора бити много писама Вукових и Копитарових. Године 1886 г. Јован Пециковић, златар негда у Земуну, сад у Дољњој Тузли, послао је ученом друштву списе Ј. Новића, да их откупи. Ма да се другнтво није бавило откупљивањем и издавањем наших писаца, иити је имало за то средстава, ипак је откупило неколико, оно је друго повраћено и то ће тако каида и пропасти.

узима себи. Марко умире, Страхињу погоди нечија стрела из гомиле у врат; Реља, вијајући силне Турке, нагна их па Ситницу иа,заукав се врло, удави се; Милош иада од умора, а такав је страх задао Турцима, да му се ни мртву пе смеју приближити : Бошко је нагнао Турке на воду па се бацио и у воду за њима, али га барјак обмота те се удави . . . е таки су Јоксимови јунаци. Многогодишње бављење но јужним крајевима нашег народа јасно тумачи, за што је Јоксим увек стихове а и иначе писао јужнозападним дијалектом. Као што нашу народну песму карактеришу многи дијалози, тако исто и Новићеве песме. Речник Јоксимових песама био би пун и врло богат у лепим чистим речима, којих не ћемо често наћи ни у Вукову речнику а баш пи у којег песника више Јоксимова је појезија пуна народних пословица, задевица, народна веровања, пуна је тропа и фигура као и у опће што је наша народна појезија. Хиперболе Јоксима Новића, као што су н. пр. . .. копља полетјеше турска, бојна копља, отровне стријеле, како плаха киша из облака или : Никад киша поље пе поплави, како тадај крвца од јунака и ако иесу тако најивне као хиперболе у народним песмама, ипак ћемо по некад наићи и код њега кад што па онаку: »Да се проспе киша из облака . . .« А шта да тек речемо за стих? Ко је прочитао његову расправу о »Нашим пјесмама«, тај ће знати и увидети, како је Јоксим знао народну појезију*) а на по се стих. Осим што је радио у стиховима, радио је и у прози као приповедач. Написао је лепу новелу с натписом »Капетан Радич Петровић и покрштеница Зорка«. Ово му је дело наградила *) Ј. Илић прича, да су сви млађи песници, учећи се у Бечу и скупљајући се код Вука, много пазили, шта ће рећи Вук и Новић. Ако су ови похвалили, то их је одушевљавало. Колико се ослањали особито на укус Новићев, може као доказ послужити ова цртичица. По повратку из Беча срете се Ј. И. у Београду на Варонг-капији са Ђ. Даничићем и Јоксимом Новићем. У то доба изишла је у „Седмици" песма „Ђ. Бранковић и Дел-Ахмет" од Ј. И. Овај, чим виде Јоксима, упита га: шта мисли о песми? а Јоксим му рече: да му се чини, е је он већ слушао у народу ту песму, па чисто сумња, да ју је Илић написа.о. „Е, кад се чак и Новић. преварио, држећи да је то ттародна песма, ја сам савртпено задовољан и ленше критике не тражим !" одговори Ј. И.