Студент

Наша прича ГРУШАЦ СОАИ

Одломак из приаовепше која је читана на Књижечном вечеру наЈмлађих

Кад Јефтан окрену са.м уз Пожарничко Брдо, дсђе му гешко некако што је сам, што нема више друштва. А онда га застраши псмисао да иде кући без соли. Шта Ке рећи Мара? А и ко ти га зна ко 'је овај. Повјерова некаквом туђину ну путу, нит га зна нит' позна. И од стаде на сред пута, збуњен, не знајући шта да ради. И онда му као посљедња слаба нада, сину једна мисао од које се чисто препаде. Стресе се од зиме и од неког страха и брзо закорача. Куд би он свијету на очи? да га џандари свезана( и са оним грушцем соли на рукама гоне кроз село, а он да вичг као оно Стеван Савкин ономадне, кад украде опанке: „Ја сам укро овај грушац, моја сра-IМОта, вама поука.” Е, Јефто, нећеш то доживјети, па макар умро неосољен! Зар твој отац кнез у селу био, даво земљу под трећину, а за тебе да се данас каже: „Ето тај Јефто краде ђе шта стигне, а отац му, Бог му дао рајско насеље, бијаше газда чо’ек, угледан и почитован од свакота.’’ Мисли тако Јефтан и никако му се не губи из вида она ’рпа соли у грушцима, што се бјеласала за вратима газда Спасојеве магазе. И све га нека луда жеља вуче да се врне до магазе, само да провири, да види има ли је и сад тамо, само да види. Ил’ да опет замоли. Да замоли ортака. Страноки је човјек, може се смиловати. Али без питања нипошто- А може бити и то да се и Газда-Спасоје покаје што наружи ‘нако чо’ека, права здрава, <па ће и соли да му да. И он се врати. Жури, скоро трчи у чаршију а стид га као да је већ нешто укро. Пред магазсм ортак: скида с врата метле и уноси спрема се да затвори. У магази газда Опасоје задубио се утефтере- Јефтан се увуче унутра стидљиво и полако, и погледа за врата. А ти, чича, опет дође? викну ортак. Јефтан, дрхтећи, у очају, стаде му шаптати на уво: Ам'а дај ми онај грушац, газда, тако ти крснсг имена. У невољи сам па те молим ко свог најрођенијег... И Јефтан пружа руке према оној гс-мили штс се бјсласа за вратима. Ортак псгледа за врата. Поглела у Јефтана па опет за врата. Пође нешто да каже па се суздржа и само се осмијехну. Присјети се нечег, оде газла Спасоју, па му нешто пгишапта. Спасоје се насмија и изађе из магазе, као да Јефтана п не внде. Онда сртак зграбн онај јелан ка.мен иза ррата. тури га Јефтану под гуњче и изгура га на врата: Кидпј да нас газда’ не уфати! П не знаде Јефтан кад прије \ тсче из касабе и маши се косе... Трчи сн брдом и не обзире се. Пропадају му ноге у дебес сннјег, вјетар га засипа сметом.,сн само срља напријел. п више се ваља него што иде. Некаква га ватра сбузслп н чпни му се ла га то под ребрпма пече тај грушац прок.теш. што га је стегао рукамл самртнмчки. Прши снијег, звизне вјетар а њсму се чини да ?а њим трчн спштински пстицлја и лијепо чује: с.мије му

се полица.Ја у потиљак и пружа руку да га уфати. Е, само да стигне кући, да га ко не види, само да се сад не сазна, не би се вала Јефтан Продансвић никада више машно за туђе, ево се куне Богом живијсм па да је од смрти лијек. Чини му се да иде споро, па јсш више убрза кроз мећаву. „А газда Спасоје ће сјутра видјети да нема једног грушца и одма’ ће знати да је то Јефтан однио. И мо-Богу! Ваља му ујутро сићи и казати све ко оцу, а ако неће чекати за паре не мора, он ће снијети оног жита, па њему његово намирити, само да се не погради покср и срамота. У неко доба стиже у свој шљивик. Отвори пушницу, баци онај грушац у мрак и оде у кућу. Мара скочи иза љеног огњишта. Стиже л’ жив кукавној мени? А со «е донесе? Он је и не погледа, само отпухну, баци шубару и сједајући уз огњиште, превали тешко преко зуба: Донесок... донесок, не било те... и ш њим. Ето ти је дол... у пушницу. Узми сикиру па одби’, осоли се... осоли се, пасја шћери. Ако се садне осолиш нећеш се никада ни осолити... Жена се изгуби у мраку. Он се изувао укоченим, смрзлим прстима, тешко и споро; одмотовао каише и размрсивао опуте. Најзад одвали од ноге опанак диже га, подеран, мокар, циједио се сав сквашен као купусни лист. Баци га украј и тамlан узе скидати с ноге обоЈке, кад Мара упаде: Жалосна ти со и чемерна, ђе памет изгуби! Ко тебе нађе да ти подвали каме« бјелутак, све из њега варнице сијевају. Она баци пред њега комадић одбијена камена. Јефтан је погледа зашањено. Гледаше је неко вријеме, а онда скрену счима на камен преда се; гледао је тупо, безизразно, као да ништа не разумије. Обојак, сав каљав, испаде му из руке и на жару зацврча као колачић на маслу... Дуго је Јефтан гледас у снај комадић камена и Мара је видјела да он нешто дубоко штудира. Увијек га се прибојавала кад га таквог внди, кал шути, јер онда никад не исгане на добро. А некад, боме, буде и њсј по леђима. Успремала је по кући, тихо ходаЈући на, прст Вма. Крадомице га гледаше и било је све више страх. Полако откључа задња врата да може псбјећи, ако, не

дај боже, до чег дође... Ватра Је дсгоријевала на огњишту. дим је клао за очи и кућа се иунила пслутамом и пријетећим Јефтансвим ћутањем. Наједанпут Јефтан устаде. Мара сва претрну. Али његов глас бијаше топао као да је миловаше: Марија, жива ти мени била, закрпи ми ону велику торбу и пробуди ме раније нег Јутрос. А свај камен остави на како чуварно мјесто, да се не затури. Оћу да ми остане за спомен. И виг,и по кући шта ти је осем соли још нужно. Све ће то Јефтан Сјутра донијети. И о свему ће ти на дуго и на широко) причати. Неће теби бити криво на Јефтана. Нружи се крај огњишта и Мара га покри поњавом. Чудом се чудила Мара и мислила: „Шта ли ово би Јефтану? Вако лијепо говорио је само онда кад смо се узели.” Прекрсти се: ,Буди бог с нама и крст часни.” Онда јој дође нешто тешко, стегло је нешто у грлу. Жао јој би ко никад до сад и њега и себе. И полако, заклопи опет врата. А Јефтан, притиснут уморомl, осјећа како га обузима сан и мисли му бјеже некуд, растргане. И све се Iмути и мијеша неђе дубоко у глави. Полако на све пада тама сна. И одједном као велики неки црквени сабор и Јефтан у њему. Народа ко у гори листа. Дошло и старо и младо, и мушко и женско. И постројило се све у фронт који иде чак некуд преко брда и нема му краја. И сви вичу иза грла: јуНећелио више тако! Дајте нам н?Јше! Хоћемо хљеба и соли!” Јефтану мило што сви траже то што и он. Гледа ту чудну војоку, па се присјећа кад је 1916 Бе-Ха регимента била у Пешти па кад су пјевали против Шваба и Мађара, у Фардинанцнкасарне и нико им не смједе ннштаи А ово је права Бе-Ха регимента. И Јефтан од неке милине запјева: „Аој, Босно, оиротице клета. по твом небу ни сунце не шета.” Иде народ и тражи љеба и соли. А онај рудар грлатији је од свију, накривио мицу па виче; „Само сложно буразери... Сви ко један!” Звижди вјетар. Снијег за:ипа кућу у планини. Брвна шкрипе и стресу се. Мећава је. Јефтан Продановић у сну наслућује своју суграшњицу.

Цвијетин МијатовиИ

Посств гте Изложбу Удружењо ЛШМН.ОЛНШС уметника Инжињерски ДОЈ* од 23 Ј*о/а до 6 Јуиа

Процесије

(Из циклуса »Седам пјесама о граду са 27 цркава«) Процесије улицама иду ко великс, шаргие змије. Смрде смолаие лучи и гсре воштаие свиЈеРе, Сискупски дебгли прсти свети блатослов сију, црии се барјаци вију и мала дјечица бијела расипљу увело цвије!^. Гибљу се повсрке бигота, фаризеја, стараца, баба, фратара, дјевица, чистуиаца, гријешиика свију. Лицемјери иа кољеиа клечу, главом о земљу б ију: у>Добри, безгријешии Месијо, опрссти, опрссти, опрости!х А горе, иа дрвету крижа прорск се Сслио смијс, бљсште у сунпу љетњем његове мегалис кости. Распети буитовни пророк сузе крваве лије. Проиесије улицама иду, ко велике отровие змије.

Р. Мартпћ

Ђурђевдански уранак

Београдска станица. 7 сати изјутра. Масе студената навиру. Један колега у пространом холу станицз чека и пописује све који иду на излет. Колеге, ја се бринем за карте. Дајте мени пет динара за воз. Тако! У реду. А сада идите на перон... Идемо у већим и мањим групама, расположени, насмијани, свјежи. Перон пјенуша од усклика, дозиваи а, руку, коса, торби, новина. Само вријеме се јогуни. Плесњиви облаци као уздигнути скутови, мучки ћуте. Бнће кише. Један колега је чак понео и наочаре за сунце, Са њима сијсм оптимизам, каже он. Други колега кроз прстен од свог полузарђалог кључа имитира монокл разгледа масу. ЗрадвствуЈте, ваше превасходство, Сергије Михаиловићу, „коман-але-ву с матен” говори колега језиком руских кнежева из „Рата и мира”. Смијех. Перон се за чае претворио у корзо. Чека се да воз дође. Улаз, молим! За час смо унутра. Купеи препуни као набијени гроздови. Гужва. Ух колега, стали сте ми на ногу. Станите ви мени на обе... Хвала на таквбј сатисфакцији! Колегинице, зашто држите торбу ла леђима и у возу? пита један бугарски студент своју земљакињу. Тако, волим. Ала је глупа та љубав. Љубав је углавном свака глупа. Али, то је жеља за путовањем, иживл>авањем. То је је вентил одушка, објашњава један трећи колега страле. Нагомилани смо, испреплитани. Јутро је на станици суморно, тупо, влажно. Полазимо. Са првим кретањем точкова почшље пјесма „Кораци тутње ...” Она бијесни, носи, витла. Отрга се од нас као поток. Већ смо изишли из станице. Пјесма трешти. Улицом која је паралелна са шинама аутомати на бициклима јуре пипајући се за бедра. На купеима су прозори отворени. Гора глава на њима и гора руку које се завршавају у стегнуту јабуку. Живот, збиља, има цијену! Воз нас, мало по мало, износи у чистину гдје има више видика Трава, зеленило. Природа чмста, умивена, ваби иам поглед, зениду. Пјевају се рагне пјесме. Снажно, солидарно. Једна групица студената дискутује. Живо. Разумљиво, јер ваљда нема групе студената на свијету која нема и своје дискутанте. У купеу је са нама ,и један сељак старији, мршав, са торбом о рамену и карактерно доброћудним, безазленим изразом на лицу. Неки од колега му нешто живо говори. Он одобрава, дубоко клима главом. Колега, погледајте како овај сељак има диван, љулски израз, говори један студент у ентузијазму. Баш то је оно што не ваља, колега; тај доброћудни израз њих скупо стаје. Он их тлачи. Он их заговара. Он ... Поново се пролама од пјесме. „Контр ну де ла тирани...” Готово читава ко.мпозиција пјева. Колеге, погледајте десно. Вода разливена, језива, зеленопрљава. По њој плове некакви кућерци, рите, кладе. Ада Циганлија потопљена. Потопљена ... Посљедња станица. Умка. Излазимо у хрпама, буљуцима, бучпо и свјеже. Настаје пјешачење уз брегове. Села псчињу. Поздрављачо дјечије глгве које као пољско цвијеће вире иза мокрих плотова. Пјешачимо преко зелених хрбата, нагиба, џииорских валона. Природа око нас, као сита кобила, глатких, свијетлих бокова. Наилазимо на групу сељака. Здраво, здраво! Руке нам се братски

стишћу. Два млада сељака подижу у зрак замахнуту руку. Живјели студенти! Живјели сељаци! Је ли ваша ова земља, овако плодна и месната, питам једнога од сељака, показујући му на околину. Има нас. овде луно, који немамо ни дан орања земље. Видиш оне велике шуме тамо... моја крава пре сме да уђе у цркву него у њих. Маса се разбија у групе. Нестајемо кроз шуме и увале. Драње, пјевање, тргање лишћа... Најзад стижемо у Липовцу; једна кафана, као бијела мрља, друм и бескрајно много шуме и траве. Вријсме се мало прољепшало. Сунце стидљиво провирује и остаје од њега овђе-онђе само блиједи траг. Има нас око 600. Групе играју футбала, и рукомета. Друге групе пјевају, свирају, треће дискутују, четврте једу, пете ваде воду из бунара, а шестима се не зна за адресу. Живот. Динамика. Послије ручка, који је обављен колективно, по мањим групицама, поново се наставл>а играње и пјевање и дискусија. Весело другарско расположење, природно и свјеже обузима све. Оно бучи... Један се студент пентра уз стабло, виси о гранама, млатара ногама. Подражава животиње. Тарцан, Тарцал!.. На једној страни хвата се Црногорско коло. По:таје убрзо се шире, пуније, динамичније. Уплићу се и нецрногорци. У средини овога великог кола гиба се див(но пластично црмничко коло. Пјева се нова народна пјесма „Са Ловћена кличе вила...” Два сата по подне. Облаци почињу да мумлају. Тушти се. Почиње киша. Нагрћемо у кафаиу. Стишћемо се. Земља се глиби. Киша пада густо, тешко, очајно. У кафани се збијамо. Ту спонтано почиње програм. Изводиоци су углавном сви. Пјева се „Кораци тутње,” „контр ну” и „Работници”, Затим се један од колега пење на сто. Колеге, сад ћемо да пјевамо по покрајинама. Пењу се на сто два студента Босанца, па два Вардарца, па један Арбанас. Пљескање је јако и спонтано. Око три сата пада предлог да се крећемо. Киша је мало престала избистрило се. Полазимо, али нијесмо дуго ишли. Од Авале су нас срели коси плотуни кишс. И сада настаје најтежи дио пута. Земља се брзо раскашила, разглибила. Ципеле упадају до врха, једва се ваде. Идемо с бријега на бријег. Чини се никада 'краја. Једна групица студената држи се за руке, тешко гацајући. Пада прва критика. Колеге, овај излет није добро организован. Зашто читав дан пешачити? Сасвим је мало времена предвиђено за одмор и забаву. На крају требало је предвидети и кишу. Наравно два сата пешачити посве је доста, а не пет сати и још по оваквом кијамету... други пут памет у главу! Сељаци нас посматрају искрај искривљених стреха и плотова. Јели дубока јаруга, капутлија? пита једап од сељака једног студента који је мало дубље загазио. Око 6 сати стижемо иа станицу „Ресник”. Иако уморни, исцрпљени, али ту се чекао воз нарочито весело. Једна је маса студената пјевала разне познате пјесме, а друга је у исто вријеме, у једном јединственом понесеном виталитету играла кола. Возови који су пред ноћ ишли за провинцију били су спонтано поздрављени. Гора усклика, гора радосних устремљених руку! Живио народ! Дохуктао је ускоро и наш воз. У 7.25 били смо на београдској станици. Ј. Ђ.

Ј. Ђ.

Број 4

„С Т У Д Е Н Г

Страна 7