Студент

Наш велики друг

И ја сам, као и моји другови умстници, имала више пута прилике да иступам на претставама и концерти ма којима је присуствовао Јосиф Вксарионовкћ Стаљин. Уметници врло добро знају какав огроман утицај има на њих слушалац, гледалац,, чЈудиторијум. Уметници често кажу;, „Данаг је добра публика.“ А то зпачд да смо осећали нераскидиву везу с позорншном двораном, да је публика сваку арију, романсу илн песму која се интерпретирала, примала с усретсређеном пажшом, топло, с радошћу и љубављу. Кад стојнш. иа позорншу! или на концертном подијуму, ти веома добро осећаш необична, ретка слушаоца човека који некако на свој начин, сиажно, с нарочито дубоким осећањем н пажњом прати твоју песму. Ти видиш његове очи, усретсређен поглед, пажљиво лице, видкш како он одмах схвата лирику, хумор, како

(одломак) ни једна ситница интерпретације не измиче његовој пажњи. A управо такав је слушалац Јосиф Висарионовић Стаљин. Стога је тако необичио пријатно наступати пред њим. Ми. уметници, знамо да се Ј. В. Стаљин одлично разуме у уметности и да врло строго суди о њој и о аријама које интерпретира певач или певачица. И зато je тако пријатно, а у исто време је и велика одговорност псвати у његовом присуству. Помисао на то да певаш иред једним од највећих људи нашег времена, пред човеком који је тако много учинио за своју земљу и за свој народ, не напушта те ни за часак. Осећаш велико узбуђење, али то узбуђење уства ри даје потстрека уметнику. Присуство тога великог човека у часу кад насту паш велика је радост, велика срећа за уметника. Он не надахњује у-

метника само у току те толико значајне вечери за н>ега; он га надахњује задуго. У томе и јесте та ретка, нарочита радост коју уметник осећа кад иступа пред другом Стаљином. Ја сам осећала велико задовољство кад сам видела да друг Јосиф Висарионовић пљеска. Не иогу заборавити озбиљну и објективиу критику коју је друг Стаљин дао о кашем' извођ&4у диђћог Глннкиног музичког дела опере „Иван Сусањнн“. Друг Стаљин је говорио о првоЈ варијанти извођења финала последњег чина опере. У првој варијанти показан Је на cueни споменик Мињину и Пожарском. Али осећање народа, његова радост, његово ликовање после ослобођења од туђинског јарма, није било дато у тој варијанти финала опере. И стога је крај „Ивана Сусањина“ био некако сувопаран, академски, како се то каже, а слушаоци су, углавном,

остајали равнодушни према ономе што сс збива на сцени. Идеја Глинкине опере, херојска тематика опере, na најзад и сам иарод иосилац главне улоге те опере све је то остало у сенци јер музички редитељи нису нашли завршну тачку финале који би био достојан целог тог музичког дела. Јосиф Висарионовић је рекао да би Мињииа и Пожарског требало извести на сцену, извести их ж п в е. оживети њихове ликове, а не приказаги их као хладан споменик. Друг Стаљин је рекао да Мињинз и Пожарског треба дати као победиоце који тријумфују, приказати народ, нпрод који светкује победу, народ који је збацио туђински јарам и који i.e радује тој великој победн. И када је после прераде дата иова варијанта финала опере, схватили смо да је дато опо што је недостајало целом том извођешу: да је нађен и откривен смисао извођења, да је истакнута главна идеја гснијалке Глинкине опере. И тада смо схватили значај, дубину и мудрост оних савета које нам је дао Јосиф Висарионовић Стал>ин. У том човеку великог државничког ума , несаломљиве енергије и воље, живи префињено и дубоко осећање за уметност. Тај велики човек никада не заборавља да уметност мора служити узвишеиом цнљу ослобођењу човечанства, стога он опажа и оно што понекад измиче уметникову, певачеву или редитељеву оку. Поново сам се срела с другом Стаљином приликом једног дипломатског пријема 1943 године. Певала сам пред претставницима савезничких зсмаља. Пре но што сам иступила, размишљала сам о томе како је далековид био Ј. В. Стаљин кад је у тешквм данима, у данима када је нашој земљи претила опасност, говорио да ћемо „у овом великом рату имати сигурне савезннке у народима Европе и Америке...“ Поносила сам се својим народом, његовим руководиоцима, који су издржали искушење најтежег рата. То ме је нарочито надахиуло. Гости су се разишли. Остали су само поједини учесници концерта. Ј. В. Стаљин сада више није био руководилац државе, већ гостољубиви домаћин који је све нудио да једу и пију. Друг Стаљин се искрено распитивао о нашем здрављу и обавештавао се о најобичнијим нашим стварима о раду, о породици и нашим свакодневним животним потребама; стално нас је питао да ли оскудевамо у чему. Свестан какве све недаће цоднрси наџг парод, друг Стаљии је жедео да помогне свакоме од на'с. После вечере певали смо ваједнб хорске и народне песме руске, украјинске и грузинске. К. Е. Ворошилов је дириговао. Све је било тако пријатно и срдачно. То необично старање о људима, тај склад величине духа с простодушношћу увек ме изненађује и дира при сваком сусрету са Ј. В. Стаљином. Простодушност и старање тог човека, човека с великим почетним словом, о ономе што је најчовечније изазивају у души радост што живиш у његово време.

В. Барсова

„Ова је ствар |ача него Гвтвов „Фауст" (љубав побеђује смрт)“. •11 октобра 1031 г. Ј. Стаљни (Сергеј Сонолов: Макснм Горки чнта Ј. В. Стаљину и К. Ј. Ворошилову алегорију „Девојка и смрт”; уље, 1937)

ЛЕГЕНДА О ПРВОЈ ПРОЛЕТЕРСКОЈ

Легснде о војскама и о ратницима на стају нз два дела: из прсих и основних јунаштава и врлина војски и војника из снова, стрепњи, нада, напора и заноса које народ додаје јунаштвима и врлинама јунака и осветника. Легенда је, тако, нарочпта врста слијевања реализма и романтизма;у њеној основи леже стварне битке стварни јунаци, ствар: е војске и ствар на јунаштва оно што је било и оно што јесте; у њеној висини живе нествар и јунаии и нестварна јунаштва, нестварне битке и армије сно што би требало да буде и што може да буде. Војска устаника и осветника ту почиње легенда; војиини освете и слободе ту почиње лсге ’да; жарке заставе неуморно внјоре на копљи.ма, над главама и над раменима, војска осветннка и слободе увијек хита и увнјек стиже у помоћ, она разгони н таманн тираие и крвнике, она носи освету и слободу. лијели смрт и правду, чува дјецу која пјевају и класове који зријевају и ту почиње легеида! Легендом народ прихвата војску и јунаке. легендом их признаје за своје освет!!Ике и предводнике, легендом народ обавезује своје војске и јунаке да буду још бољи него што су, него што су били. Код народа. код неуморног стварања, већ се рађа легенда о Првој прилетерској. Та легенда зачела се са прв т 'м биткама, маошевима и јунаштви ма Прве пролетерске; у њеној основи леже стпарне борбе, патње и побједе. ствари подвизи, бории. јунаци, изузеци. У њеној стварности, у стварно-

сти легенде, у немнрној, нејасној ствар нсстн легелде која се рађа, лежи ствар ност игманских и романиских маршева, гаоиичких и мојковачких побједа, побједоносних коњичких и масовних јуриша; у њеној стварности лежи див но трновско изнеиађење, лежи пасји страх колашинских издајника. Легенда о Првој пролетерској још није ни јединствени епос. ни поема, ни прича, ни пјесма, она још живи у ситнн.м одломцима, у непречишћеним, несигурнкм запажањима и слутњама у осјећањгма, сновима, при мислима, љубавима људи из наших села и бри гада. Легенда о Прзој пролетерској тек је почела свој пут, јер је то легенда о бригади која је прошла тек један дио свога пута. Па ипак, та легенда, као по нека друга народна и слободарска легенда, говори о л>убави народа према војницима освете и слободе, говори ла је народ посинио своје осветнике и ослободитеље. да је присвојио њихове битке и њихове жрт ве; она садржи захтј'ев народа, сан на рсда да осветници и ослободиоци буду још бољи, да буду већи, него што су били. У недовршеиим одломиима, у узгредннм успоменама у слутњама и зачецима легенде о Првој пролетерској бригади ударника и освете и слободе, поЈ*ављује се као олуја која лети с краја на крај наше земље. обара тврђаве, ослобађа сужње. кажњава злочинце и награђује борбе и мучечике. Ударци Прве пролетерске то су ударци од кој’их нема лијека, њена правда је бритка и неумитна, њена љубав је бе скрајна и животворна као сунце; кад

њени борци чувају села и класале њиве, у селима пјевају дјеца, на њивама класови зријевају. Прза пролетерска никада не мирује, њени борди никада не дријемају она увијек хита и увијек стиже у по моћ осветницима и ослободиоцима. Њу чак не треба ни звати, ни кзјестити, она сама осјети, по немиру својих срца и својих барјака. да се негде води тешка битка, да су осветници у невољи и она окреће своје заставе, и хита без предаха и стиже у прави час. Она у малаксалим освет ницима зажиже неуништиве изворе снаге, онз уморне батаљоне претвара у ударне, она је освенички поклич у биткама. она је немирни сан издајника. Та народна легенда о Првор пролетерској, на то је народна легенда обазезује. У недовршегшм одломцима, у узгредним напомемама, у слутњама и зачешша легенде о Првој пролетерској, брнгада ударника освете и слободе појављује се као заштитиик, као чувар сваког човјека нашега народа и сваког зрна жнта у нашем пароду, као чувар части и угледа сваке дјевојке и сваког војника освете и слободе. Куда она прође, туда се отварају врата домова. прозори отварају своје капке. гране зрелог воћа одмарају се ослоњене о плотове, дјеца једу на улицама комаде хљеба са павлаком, бојажљиве травке подижу се и расту, класала жита шуме надалеко као прољећне воде. Прва пролетерска непрекидно живи, све јасвије жнви у свим срцима и свијестима —, у болу и радости, у надању и стријепњама. Жене једног нашег села, на дан прославе женског дзна, тражиле су да се. мећу првима, пошаље телеграм Првој пролетеоској; она добро разумије љуле. она ће се добро бити за животе, захтјеве и же ље. Један стари Црногорац, увријећен од свог сина, рекао је: „Платићеш ми ти све ово, док лође мој прави син, онај из Прве пролетерске!”

Једна сељанка, којој су партизани прешли преко ливаде и тражили мли јека, примјетила је преступницима, да ће их обрукати пред борцима Прве пролетерске. Тако народна легенда говори о Првој пролетерској, на то је народна легенда обавсзује. У недовршеним одломцима, у узгредним напоменама, у слутњама и за чецима легенде о Првој пролетерској, бригада ударника освете и слободе појављује се као велика породица јунака. У великој породици јунака влада нова љубав. Јунаип чувају један другоме част и живот, исто онако као што чувају част и живот свога народа- Они сједе око својих вечерњих огњева загрљени, они покривају један другога у студеним ноћима, на спавању, Они своје пале другове сахрањују усред битака. и копају им гробове на скровитим мјестима, под боровима и храстовима. да би борови и храстови чували гробове, да би чували њихов мир н њихову част. Прва пролетерска живи у -хиљадама људских свијести, осјсћања, слутњи и снова. Један младић, који још није вндио Прву пролетерску причао ми је овако одломак легенде, који му је испричала босанска сељанкаг Марширала је Прва пролетерска у помоћ босанским партиззиима и починула на путу у хладовини грања, све чста до чете, борац до борца. Наишла ли* јепа дјевојка. погледала је уморие борце, нашла се у невољи имала је само јелну јабуку. Мислила је: ко мр да да јабуку. кад је једна, и да* лз ју је команданту. Командант је тобоже гризнуо од јабуке па ју је дао другу до себе. Овај је поступио исто тако. онај до њега тако. Најзал, јабука ie опет дошла у руке команданта. Гледа он јабука читава.... то говори легенда о Првој пролетерској, то говсри о ономе што је било и што јесте, то народ говори о ономе што он хоће да буде, што треба и што мора да буде!

РАДОВАН ЗОГОВИЋ

Поводом приказивања „МЛАДЕ ГАРДЕ“ за студенте

У петак, 19. XI! у 20 часова, даје се у Народном позоришту претстава „Младе гарде” од Александра А. Фадејева за студенте Београдског универзитета. Карте за ову претставу студенти могу подићи у Културнопросветним одборима свој|!х факултета. * М. Чарни, у свом огледу о А. А. Фадејеву, истиче; „А. Фадејев одликује се у том смислу, што је оп пре свега писац партиско теме, писад за кога j© лик болЈшевика пајважнијп. Тако је било у „Поразу“, тако је и у „Младој гарди“.“ И даље; „Фадејев уме да открије у сликању бољшевика ono шго је битно у њему, скривену суштину његове партијпости, *ону његову ашву мисао и стчлио, узвишено осећање друштвене иартиске дужности, што лежи у основи његове идејности. Зато је код Фадејева карактер бољшевпка тдко „топао“, животно убедљив. Ту А. Фадејев иступа као прави новатор у пашој књижевности;“ У „Младој гарди“ приказаиа је борба краснодонских младића и девојака против фашистичких тлачигеља и убица, приказатш су њихови карактори који су се развили у социализму, у Великом отаџбинском рату. Ту је дат душевни свет младих совјетских људи: њихов самопрегор, пожртвованост, љубав ирема људима и мржља према пороблшвачима, бескрајпа оданост својој домовини. Ту је снажна поема о иовом човеку тако и звучв и дело и речи Костијевича: „А оно што је најдраже на свету, ради чега треба живети, радити, умрети то су нашп људи! Човек! Има ли на свету нешто што је лепше од нашег човека?“ И сам Фадејев каже: „Црте које се, рекло би се, никад не могу уједииити сањарење и осепан.е стварностл, гхолетпа машта и практични омисао, љубав према добру и неумољивосх, ширина д.уше и трезвено процењивање, страсиа љубав према земаљскнм радостима и самоодрицање те црте, које изгледају дд се никад нв могу ујединити, све заједно створнлс су неуиореднви лик тог поколења." Фашисти су, вероватно, и рачуналп па војну моћ Совјетског Савеза, и ua огромну техничку снагу совјетске државе, њима су биле познате велике радне победе које су извојеване у борби за социЈализам. Али они нису рачуиалп, или пису довољно рачунали, на новог човека, човека коме су дата сва права, који је имао све могућности за развитак и који је те могућносте остварно. Онн нису могли да схвате да he тај човек да брани, у часу напада, све што му је дала совјетска власт, да брани као нешто што се само по себи разуме, без чега се не може бнтн, свестан своје величине, улогс н историског задатка. Поводом приказивања „Младе гарде“ за студенте, треба да се истакну речи које је рекао М. Чарни: „Има много књпга. иптересантних, корпсннх, заиимљивих у којпма долазе до изражаја разне врсте талепдта. Али има понекад књига које хиљаде чпталаца одмах прамају са огромном радошћу: „Ето то је опо право!“ Књпге које се осећају као задовољење неке зелике духовне потребе друштва, као одговор на задатак који је време одавно поставило. И одмах постаје очигледно да се не ради само о појединачпом интересовању, занимљивостп, талепту испољеном у овој или оиој области, него о дојавн великих културних размера, о значајној чињеппди духовног живота народа. У такве ретке кхвиге спада „Млада гарда“ А. Фадејеза.“

ВЕСТ

Културно-просзетно одељење Универ зитетског одбора Народне студептске омладине приређује игранку у суботу у 19 часова, у сали биоскопа „20 октобар”. Карте се могу добити у Културнспросветним одборима факултета, Цена 10 динара.

4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Број 42