Студент

та „противуречности у њиховом једннству“, показује јединство противуречности Толстоја-мислиоца и уметника. Он се смеје мењшевичком критичару М. Неведомском, који је назвао Л. Толстоја „великим самосталним човеком“, „снажном фигуром изливеном из самог чистог метала", немилосрдно се расправља с речитим либералом В. Базаровим, који је у учењу Толстоја запазио доследност и „синтезу“ и позивао све да се уче од Толстоја независно од тога да ли припадају овом или оном друштвеном табору. Пошто је утврдио огроман светски значај Толстоја, неупоредивог уметника-реалисту, који је здерао“ све и свакојаке маске", смелог критичара капиталистичке експлоатације, и који је разобличио „насиља владе, комедије суда и државне управе", Лењин }е истовремено разобличио и реакционарну суштииу толстојевштине. Исто је тако смело, откривајући противуречности, јаке и слабе стране пишчеве, одређујући дубоко његову социјалну природу, Лењин прншао и стваралаштву других руских писаца. Лењинова љубав према Тургењеву, признање његовог првокласног мајсторства као уметника, нимало му не смета да види пишчеву ограниченост која га је „вукла умерено монархистичком и племићском уређењу" и кога }е „одби}ао сељачки демократизам Доброљубова и Чернишевског". Познато }е да }е Лењин високо ценио поезију Њекрасова. и да се често у својим радовима обраћао лику великог револуцнопарног песника. Међутим веран историско}

истини, Лењин не кри}е и извесна колебања Њекрасова, не угушује „лажне звуке“ ко}е }е некада производила његова лира. Истори}у, учи нас Ј. В. Стаљин, не треба ни улепшавати, ни украшавати. Лењинови радови су гени}ални обрасци марксистичке, дијалектичко-матери}алистичке анализе књижевности и стваралаштва наших на}већих писаца. Лењиново учење, развијено у делима Ј. В. Стаљина, положило }е тра}не научне основе за стварање истори}е руске књижевности. Можемо отворено рећи да }е савремени познавалац књНжевиости, ко}и испиту}е овај или она} историско-књижевни проблем, осуђен на узалудан и бесплодан рад, ако му као полазна тачка не служе Лењинова дела, Лењинове дефиници}е и искази о руској књижевности и стваралаштву појединих уметника речи. Још на помолу масовног радничког покрета, у }едном од својих првих радова. Лењин }е писао: „...матери}ализам укључује у себе, да тако кажемо, партијност, ко}а захтева да се при свако} оцени догађаја искрено и отворено стане на тачку гледишта одређене друштвене групе“. Лењинови радови обележени су високом и доследном партијношћу. Лењин-теоретичар, мислилац, научник не може се одво}ити од Лењина политичара, револуционара, борца. И зато, на пример, у својим гени}алним чланпима о Толсто}у Лењин не открива само историске узроке који су условили ори-

гиналан поглед на свет и стваралаштво великог писца, већ даје истовремено и политичку, партијску оцену улоге, коју игра Толстој уметник и проповедник у савременој етапи развитка револуције. Дух непомирљиве класне борбе избија из Лењинових књига, чланака, летака, говора. У ватри 1905 године исковала се чувена Лењинова парола: ~Књижевност мора да буде партијна", „Доле беспартијни књижевници!" „В. И. Лењин је први оформио с крајњом јасношћу однос напредне друштвене мисли према књижевности и уметности, рекао је А. A. Жданов у реферату о часописима „Звезда“ и „Лењинград“. Наводим познати Лењинов чланак: „Партиска организација и партијна књижевност“, написан 1905 године, у коме је он, њему сво јственом снагом, показао да књижевност не може да буде ванпартијна већ мора да буде саставни део пролетерске ствари. У том Лењиновом чланку су изнесене све основе, на којима базира развитак наше совјетске књижевности. „.Лењинизам полази од тога да наша књижевност не може да буде аполитична, да не може да претстазља „уметност ради уметности", већ је позвана да остварује важну напредну улогу у друштвеном животу. Отуда проистиче да је Лењинов принцип о партијности у књижевности најважнији допринос B. И. Лењина науци о књижевности.** Овај Лењинов принцип лежи у оспови целе наше совјетске књижевности. Лењин је баш прппомогао великом пролетерском писцу

А. М. Горком да савлада своја идејна колебања и лутања ида створи стварно бољшевичка партијна дела. Од Лењина се наши писци, критичари и публицисти уче партијности, непомирљивости према идејном противнику, уче се искреној и отвореној бољшевичкој борби са свима туђим и непријатељским покретима. Лењин је увек полазио од мисли о активној улози уметности и књижевпости. „Уметност припада народу, говорио је он у разговору са Кларом Цеткин. Она мора да уђе својим најдубљим коренима у најшире редове радничких маса. Њу морају масе да разумеју и да је воле. Она мора да сједини осећање, мисао и вољу тих маса, да их подигне.“ Ове Лењинове мисли о активној револуционарно - преображавајућој улози уметности, која сједињује „осећање, мисао и вољу“ народних маса, подиже их на револуционарну борбу. Лењинов принцип партијности у књижевности даље је развијен у делима Ј. В. Стаљина. Стаљинова поставка о организационом, мобилизаторском и преображајном значају нових идеја гени јално је разрађена у његовом делу „О дијалектичком и историском материјализму“, даје дубоко филозофска образложења на питање о улози идеје у друштву нарочито у совјетској земљи. „Поникнувши на бази нових задатака постављених развитком материјалног живота друштва пише Ј. В. Стаљин, нове друштвене идеје и теорије пробијају себи нут, постају својина народних ма-

са, оне их мобилизирају, организују против преживелих друштвених снага и олакшавају, на тај начин, збацивања преживелих друштвених снага, које су кочиле развитак материјалног живота друштва.“ Ова Стаљинова формула даје нам кључ за одређивање друштвене преображавајуће улоге књижевности, ко[а носи идеје, даје им конкретну уметничку форму и чини их својином широких народних маса. Стаљинова дефиниција социјалистичког реализма, карактеристика високо друштвене улоге совјетског писца „инжењера људских душа“ су органски развитак Лењинових мисли о активној улози књижевности и уметности, о њиховом служењу народу. Од ових лењинско-стаљинских принципа пошла је наша партија, када је познатом одлуком Централног комитета иступила против аполитичностн и беспарти јности у нашој књижевности и с бољшевичком принципијелношћу поставила питање о високој одговорности писца пред народом, о томе да је „књижевност рођено дело народа“, да она „живи и мора да живи за интересе народа, интересе отаџбине" (А. Жданов), да је задатак совјет-* ског писца не само да прикаже наш народ данас, већ и да загледа у будућност, да помогне да се осветли пут унапред. Велике идеје лењинизма озаравају нашу књижевност. Лик великог Лењина надахњује совјетске писце на стварање нових уметничких дела, достојних наше епохе. „Литературиаја газета** бр. 6, Јлиуара !918 годпне) Превела Вукица Ивановиђ

КРОЗ »КЊИГУ УТИСАКА » НА ИЗЛОЖБИ СТУДЕНАТА АКАДЕМИЈЕ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ

Цреликггавајући књипу утисака на изљожби студената Академије љиковних уметности наилази се на веома равличите изјаве. Има гу искреиих запажа н>а, изјава радмика, ученика, изјава која не претендују да буду неко критично морило. Изјаве наших студоната заузимају овде доста места и интвресантне су по свом ставу према излож&и и начину изражавања мишљења. Низ ових ммшљења показује да су незси наши стушенти неправилно примили изложбу. која Је резултат учења »а<ших будућих ликоввих уметника, а не изложба већ даано оформљених сликара и вајара. Наша Је жел>а да у оеоме члавму укажемо немим друпоиима Са осталих факултета на њихов неправилан став, моји, ми то добро знамо,

не про.шстиче из злон'аlмериости него из недо|вољног знања. Ове се изЈаве мснгу поделити на три катеlГОрије. У прву спадају изјаве неких студевата да је изложба .декаден гна“, са „реактикхнарним мотмвима”, да ~НlиЈе иЗ|раз наиве стварности“. У д)р|У'П\\ да је изложба проиввод „нед)овlреле психе“, рецимо, изЈаве овакве врсте: „Не разумем зашто млади уметници пос&ећују толнку пажњу актовима. Они оу баналн)и и ошвратии. Зар нема у природи, у праду, међу људима и стварима много интересантниј.ик мотива од актн> ва“. Или: „Сва је срећа што са мај.ком ниоам дошао. Гладајући ову изложбу добио сам утисак да се наши стари уметгшци цреврћу по својнм Тешко нгшој бутућности ако очекује нешто од овакве гедерације.

Што се тиче ових дво,ју кк>нстатација мloгло би се рећи ово; да оу друго»и кој.и су закључили да је изложба „декадентна" всроватно сматрали да ће на њој випети само композицтје којима се одражава наша стварност, исто то што би очекивали од иоложбе од изграђсних уметника. Другови нису имали у виду да је то ивложба младих људи коси уче, савлађуцу техшигк.у и зангат, све оно што је потребно да би ДЈОцннје могли да кроз најсл!ожвниј|у форму лнксншог изражав!ања, композицију, одразе нашу но»у стват«ост. Зато се на овој изложби и налази велнк»и број актова, који су ~аз6ука“ у њиховом учењу, основ аа с тоженије композиционо стварање, а уз то рсалкстичке студи е, ликовни одраз објекта који служи као модел. Треба знати да оу и стар.и ма:(стс|ри класике и ренесансе вгрло студиозио прилазили љушркој фигури-аlкггу, а до је баш за декадентцу ррађаиску уметстоот меlпакте;ГlИ'стично да кз свк>је тематике избацује човека, дакле људску фигуру уопште. Нови реалнвам, као и реализам учжште, иптвресује се чав-екснм у ооновlИ г а посебно међусобним оскносима ллуди дргушТЕОНIИМ Оитиоснма. Заго је изгучавање људске фигуре за булуће 'уметнЈлке од степвне важЈностн- Велики брО(ј актова, и то озбиљно схваћстгих студија, иде саад.о у прилог вашим студентима Агкадемтоја ликогтгих уметности и њихођом озбиљном залагању у рачу. Ми овим не мисљимо да нскључимо дл У немим радов.има има остатака декадентно западне уметности и утицада негких њег'.их мвl : *сТ'oрв». али у спаlкпм случају, то је појава која ишчезапа, .ка : а ће са како ускоро у нагаој новој ствариссти потпуно нестат.и, Не знач)и л*а ■ов*’де поред школских ра.дова: студија, цртежа и актова, нема сми(ца за компознцк:е и комшозициса (споица за јоо мпткЗ' ЗНЦIИ ј у „Огрељагње" А. Л'2lкнlћа. „Ноћгта сменаГ* Карансгкгћа, и „Пгецотгње рањеника“ од Мишовића). Поред гога мора се забележити и веома оз-

бил>«о прилажење портрету, који је као иотав био скоро сасвим заlo|oставље'н у предратном перl»о»з(У. ЛIКIХОПНОГ ствсрања, дон је мртва природа била на(јчешће обрађивана. На овој изложби м,ртве гарироде уопште нема, што је свака-по велики коран напрел, а не декадентство како су неки другови сматрали. Сви радо&и »ису поттгуно успели, ако се оосматраг’ у оквиру дефинитивних уметничких дела. Оаде је важпо посматрати ралсве кроз пр.ивму платформе ва коју су се ставилји стуленти, кроз задатке које су себи поста)Вlили, (које, учствари, њима налаже наша ст г арност\ ксоз перспективу која им се отвара ■и кроз огшлађдааше зддатажlа кOlЈе на том шуту м.о-раЈу да реше. Такви задаци су; савлађивање цртежа љушкгое фцгуре (актови), портрети, решАвање ф|иг ре и полт г lетц у скултгпгои, и разни графички материјали. У том смшс.ту су успели ортежи КсечнТе Л Л. ТТКц т ..ћп м Андријевића, В. Стојановића, Мај

де Кур«и>к, уљавги портрети О. Кавггрге, г. Мишовића, Б. Кара* новића, Д. Кажића, Цигарчића, Бошана, војарсш радови В. Петрића (портрет Славка Комара, скица аа споненик) Ј. Кратохвила („Одмор“ и портре оца), Р. Субо тичког (~oмладинка“), Н. Јанковића, Г. Алемсића; графике М. МиосаћИовестан број студената је пlр'ИМlк»о изложбу и сво>и!м запажацгима изразио своје гкиверење у д*р|угове са Авоадем'иЈе, схвативши тешкоће ко..и оии саилађуј|у и колико су успељи да ик сазлашају. Они су назначили ла је овк> излпжба прва овакве врсте у нстормји Академије ликовиих уметности, да озиачава ообнљан почета« У изграђивању наших бгудућих уметн.иlка, да ; е она у нел.тои ларовита и јесте уствари платформа на ккхЈАј ће се ■р-авви.јати и моћи раз”ити нова уметност као љиковии олраз борбе и изгрддње иаших вароша. П.

Божа Продановић У ВОЗУ

Никола Јанковић: ГЛАВА ДЕВОЈКЕ

БРОЈ 3

„НАРОДНИ СТУДЕНТ*

7