Студент

Спровођење одлука Трећег пленума ЦК КПЈ

Прва јавна научна дискусија студената Правног факултета

Најгчна група за теорију државе и права, на Правном факултету, организовала је 25 о. м. јавну дискусију по књизи А. М. Денисова: „6снови марксистичко-лењинистичке државе и права“, која служи као уџбеник за изучавање овог предмета аа Правном факултету. Дискусија по књизи је нарочито важна, прво због тога што је то лрва дискусија такве врсте на Правном факултету и -друго, што је од нарочите користи за правилно марксистичко изучавање државе и права студената Правног факултета. Она има и велики практични значај, јер је упознала студенте са низом грешака које постоје у књизи Денисова, а и извесним неправилним схватањима совјетских државно-правних теоретичара. Самим тим, што се ова књига сматра као последња реч совјетске науке на овом пољу, види се колики је велики задатак поставилз себи ова научна група, када је узела да организује јавну дискусију и критику ове књиге. Неоспорно да је то велики успех, правилног схватан>а и постављања научног рада местудентима, развијања код њих интереса за науку, за спровођење одлука 111 Пленума ЦК КПЈ, руководства Народне омладине факултета, Факултета и научне групе. Осврт на књигу дао је члан научне групе, студент 111 године права Стеван Врачар. У самом почетку он је нагласио да овом дискусијом научна група не жели дати исцрпну анализу научних квалитета оие књиге, већ „у нажраћим потезима само неке ствари обзиром на првенствено педагошкх ? предност рада као приручника за оне коlи су упућени на изучавак.е шипоке научне области теопиж лрж-ше и права, наравно, не избогапшћи. у колико је то могуће, ки ot»n се тич» опште научне рецензиране књиге“. у што rv п пеЉерат и дискусија приличко успели. Несумњиво је да карактер саме научне дисциплине којом се бави хњига захтева претходно упознавање са методом и предметом теоријв државе и права. То је већ устаљена и неопходна пракса не само у марксистичкој већ и у буржоаској науци... Међутим, писац је дао само делимичне и уз то врло смушене одговоре на ова питања. Шта више, он је одустао од тога да определи предмет научне дисциплине теорије државе и права, говорећи да се појам о томе добија тек после целокупног излагања. Разуме се да такво софистичко резоновање никако не може да задовољи и да служи као оправдање у избегавању дефиниције теорије државе и права... Искуство je показало да студенти особито слабо разумеју у чему се одликује метод материјалистичке дијалектике према познатим буржоаским методима у изучавању права, да не схватају могућност, неопходност и неизбежност овог једино научног метода, а још мање, специфичности истог у примени на право. Потребно објашњење не може се наћи у овом уџбенику. Питању о пореклу и суштини државе Денисов је пришао прилично озбиљно, изузимајући то да му је фактички материјал врло несређен, а поједине фазе у развитку државе (као на пр. настанак феудалне државе) уопште нису обрађене. „Параграф 8 „суштина државе'* требало је да предочи научну дефиницију државе. При томе аутор избегава дефиницију коју су дали Лењин и Стаљин у циљу да не би упао у коло оних који су ту дефиницију скоро вулгаризирано интерпретирали. То следи из простог факта да он лењинску дефиницију помиње тек у примедби (стр. 60) додајући да „ова дефиниција полази од тога да је држава карактеристична само за класно друштво, да Је она организација владајуће класе"(?!)“. „Треба само да додамо нешто у вези ауторове концепције о држави у „ужем“ и „ширем“ смислу. Дословно се, на стр. 31, каже: „Држава која је заштитник интереса експлоататорских класа назива се државом у ужем смислу. Она има следеће црте. Њу карактерише при-

ватна својина на оруђима и средствима за производњу и она одговара релативно ниском ступњу развоја производних снага...“ Пре свега, ако је једна од главних црта те „уже“ државе поред приватне својине још и низак ниво развоја производних снага изишло би да је. на пр., империјалистичка држава САД мање држава у ужем смислу, него на пр. нова, народно-демократска Кина. Такав критепиј је апсурдан... Изгледа да је ствар у томе што је писац рогобатно искористио мисао Лењина: „Држава у сопственом смислу је командовање над масама сд стране одреда наоружаних људи одвојених од народа” (соч. т. 24, стр. 63, IV издање). Лењин је, као што се види, сасвим јасно одредио шта је држава у ужем смислу.‘.‘ „Истичући (глава III) специфичности државних функција експлоататорске и совјетске државе указује се на начелну разлику која између њих постоји. Али, ако се полази од појма функције по Денисову, тј. да је то „такав правац државне делатности у коме се непосредно одражава њена природа и који карактерише целокупни рад државних органа у билр каквом облику се он изражавао, законодавном, извршном, судском, војном и слично“ (стр. 138) добија се само једна небулозна слика о њој, пошто није ништа речено ни ту. а ни касније о тим облицима вршења државних функција. Аутор је на истој страници поменуо и услове под којима се мењају функције совјетске државе. Само у пракси се показује колика је њихова неспособност да су, примера ради, такве изузетне репресивне мере државног апарата, као што је смртна казна, „ипак“ добро дошла и совјетској држави после краћег периода за које време је била акулирана. Срећом, аутор није, пишући књигу, давао хвалоспеве укидању смртне казне, он није ни поменуо то, тако да је избегао непријатност да буде ускоро демантован стварношђу. Да и не говоримо о изопачавању спољне функције совјетске државе у данашњим усло вима контрареволуционарне хајке против наше земље.“ Поред ових ствари, друг Врачар у своме реферату осврнуо се и на неке друге слабости у књизи Денисова. Међу овима најкрупније су следеће: прво, писац је изоставио и проблематику о суверенитету, иако je она актуелна данас, особито на међународно политичком плану, а такође и у самој совјетској држави. Не схватљиво је како је писац могао да поред обичне дискрипције ранијих теорија о суверенитету набаци само фразе на свега једној страници као критику савремених уништаваоца суверенитета и у теорији и у политичкој пракси, а да уједно не развије марксистичко учење о суверенитету. Но, изгледа да је и Денисов имао више храбрости да прећути и изостави све ово него ли што је имао храбрости да загризе ову киселу јабуку за совјетске теоретичаре. Довољно је потсетити само на случај професора Лемина који је више од свих других совјетских писаца обрађивао проблем суверенитета и доживео сурову критику и оптуживања за космотголитизам и друге грехове који су у моди сада у СССР-у, Друго, није такорећи иишта речево о фазама о развитку буржоаске државе (стр. 82*—35). Ту кије показано како буржоаска држава прогресивнот капитализма еволуира од релативно демократског стадијума (иако формажо демократског) до стадијума у епоси империјализма када се буржоазија одриче ранијих метода владања прибегавајући отворено насиљу, гушењу основних демократских првва широких маса. Одатле и чињеница да није ништа речено о фашистичкој држави, да није ништа речено о особито приметном срастању државног апарата и конополистичких врхова у данашњим империјалистичким земљама, а нарочкто у САД. Најзад, и ова књига сведочи о ненаучном антимарксистичком третирању социјалистичке државе уопште од стране совјетске науке по

којој се та држава јавља, како је то рекао друг Кардељ у говору на свечаном заседању Словеначке академије наука у Љубљани, као, неки фетиш. Ни ова књига није пружила ништа више од „фетишизирања државе која се са својим руководећим апаратом појављује као непогрешиви тумач апсолутне истине“ и мишљења „да се сва проблематика социјалистичког развитка укратко исцрпљује у правним актима совјетске државе“. Отуда Денисов и не говори о демократском централизму, о принципу народног самоуправљања, о методима све ширег увлачења маса у управљање државом, дакле у свему оном што сада истичу наши партиски и државни руководиоци, а што ie битно за проблем државе у социјализму. После горњих примедаба нужно је поменути још нешто о књизи гледаној у целини. Свакако да известан део оног што се с правом може критиковати произлази и одатле што је књига уствари збир предавања а нв специјално припремљени уџбеник. Но, ту ипак не може да буде оправцање за постојање озбиљних празнина и недостатака. С друге пак стране, било би недопустива једностраност ако не би у овом раду професора А. М. Денисова уочили и много позитивног. А шта је најпозитивније? То је, на првом месту, сразмерно богатство материјала, исцрпност у разради (иако не увек и свуда) и у основи правилна структура књиге. Тако књига не оставља утисак сувопарног и шаблонски укалупљеног излагања својственог за све гране друштвених наука у СССР-у. У Совјетском Савезу захваљујући систему командовања и одређивања такозване „јединствене и једино правилне линије“ коју диктује ЦК СКП(б) гуши се свака слободна иницијатива и размах стваралачке мисли у изучавању проблема друштвеног развитка, Довољно је само погледати на резултате у науци за више од 15 година да се види до каквих је последица тај систем довео совјетску науку о држави и праву. За један тако дуг и уз то врло значајан период по хиљаду пута се прежваће једно те исто, говори се буквално једним те истим речима, тапка се у месту. То је она крајње штетџа појава стагнација науке, која не само да се приказује у виду тешко приметних симптома, већ просто боде очи својим размерама. Стиче се утисак да је Денисов направио ипак један корак напред којим није баш безначајан у смислу индивидуалне смелости и оригиналности. Али. нажалост он није довео до краја већину својих концепција опет из опрезности да не би огрешио преосвећене поставке виших ауторитета. Без обзира на све, књига пружа могућност за добро разумевање теорије државе и права или још тачније она даје солидну основу за прилажење проблемима државе и права с позицијом марксизма-лењинизма иако садржи веома крупне недостатке и методолошке и теориске природе. И поред свега наведеног књига професора А. Денисова претставља рад који he бити од несумњиве користи свим оним који изучавају ову проблематику. У њој је углавном одражен савремени степен у развитку марксистичке теорије државе и права која са те стране има несумњиву предност над „стандардним" уџбеником Голунског и Строговића који је у многоме застарео и превазиђен. Но, са друге стране сувише је претерано означити га као „до данас најуспелији совјетски уџбеник у области правних наука" (стр. 4 напомене читаоцу), јер он заиста као уџбеник има крупних недостатака. Само као помођно средство, само као приручник он може делимично да задовољи наше потребе, а то значи да се не могу сви ставови и формулације аутора да преузимају некритички. То је нарочито потребно указати студентима који приступају систематском npo-, учавању државе и гграва.

Из атељеа Академије ликовних уметника

Студенти вајарског отсека, у коласи професора Долинара, користе сваки моменат за пажљиво изучавање многобројних догађаја из живота

СА ТЕХНИЧКЕ ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ

У част избора за Народну скупштину студенти V године узимају дипломске радове

Партиска организација V године Архитектонског факултета у част избора за Народну скупштину организовала је такмнчеше међу групама своје године. У такмичењу је обухваћен стручни и идеолошкополитички рад. На стручпом пољу тежиште је такмичења на узимању дипломског рада и ликвидирању заосталих испита. У току овог такмичења дипломирала је Грета Вајнфелд. У децембру 1949 године другарица Вајнфелд, кандидат КПЈ прва Је узела дипломски рад; предала га осам дана пре рока, са успехом одбранила и заслужено добила оцену 10. Кроз све године студија она Је била одличан ђак. Beh на U години постала Је демонстратор из статике, а на IV и V демонстратор из статике архитектонских конструкција. Од доласка на факултет она Је активно учествовала у раду организације НО, на градњи пруге Брчко—Бановићи и на подизању творнице у Жслезнику. Исто тако, редовно Је похађала курсеве хдеолошко изградње и учествовала у дискусијама. Примером другарице Грете Вајнфелд пошли су и остали студенти, тако да је у маст избора за Народву скупштину узело 34 друга дипломске радове. Т. В.

Пред зградом Техничке велике школе

Консултативне групе III године технолога

На последњем састанку 111 групе актива 111 године Технолошког факултета претресало се питање успеха у јануарском испитном року, као и форме рада, које би требало применити на стручном пољу да би успех у идућем јунском року био бољи од прошлог. У јануарском испитном року једва ie половина студената испунила сбавезу. Остало је још много заосталих испита, нарочито из хидраулике, док је успех из обимнијег предмета, термодинамике, релативно добар. Разлог овоме је несистематски, кампањски рад током семестра као и потцењивање овог поедмета. Опет се показало, као истинито, да се један испит, ма како

лак изгледао, не може спремити за десетак дана. У јунсцом року група треба да полаже обиман предмет електрику. У прошлом семестру су из термодинамике успешно функционисале консултационе групе. Због тога је и за електрику образована група која ће се засада састајати једном недељно. Групом he руководити најбољи ђаци. На консултацијама ће се прорађивати заједнички задаци уз објапгњавања, поједине теже теоретске партије. Један ОД главних задатака ових група биће контрола учен>а и знаша, како појединаца, тако и групе као целине. Група за хидраулику биће образована тек за месец дана.

IV ГОДИНА ГРАЂЕВИНЕ ПРИПРЕМА СЕ ЗА ЈУНИ

Анализа резултата јануарско-фебруарског испитног рока, ко»ју je извршила организација Народне омладине IV године Грађевинског факултета, показала је да је главни услов за бољи успех правовремена израда пројеката и задатака. На састанцима група Народне омладине другови <зу предложили иднивидуалне планове за израду пројеката у марту. На тим састанцима одлучено је да се контрола извршења плана спроводи повременим анкетама. Да би израда задатака била што успешнија организација Народне омладине обратила се за помоћ појединим наставницима и професорима, који су пристали да студентима погмогну.

На конструктивном отсеку инжењер Радојковић одржава посебна вежбања, која су добро посећена и на којима објашњава заостале задатке из елемената челичних конструкција. На саобраћајном отсеку асистенти Латко и Петровић, на захтев студената увели су два часа недељно преко распореда, на којима објашњавају и помажу у изради пројеката железничке станице. Огуденти IV године саобраћајног и хидротехничког отсека формирали 1 су заједничку консултативну групу за челичне конструкције. Она броји 15 чланова. Групу помаже У раду доцент Милосављевић испитивањем, решавањем, објашњавањем проблема и задатака из тог предмета. С. Ј.

Успех који треба забележити

Време никога не чека. Оно тече. Као побеаници иду они који ra потчине себи, потпуно ra користе за своје циљеве, планове. Они виде свој главии колосек и њиме смело иду напред. Снагу, веру у успех, перспективу. даје им то, што се н»ихов пут утапа у кретање читаве социјалистичке земље. Ако овог утапања нема, то је само неки привидно перспективни лични колосек. Пре или касније, он he се неминовно показати као безизлазан, слеп. Као тешки терет пада време на оне који се мотају по његовим опоредним, слепим колосецима. Изгубили су онај главни, али ето, они ипак нешто раде. Тако је некако стајала ствар и са данашњом 111 годином медицине, пре свега са њеним руководством. Били су се изгубили, заборавили зашто су управо дошли на факултет а време је пролазило. Топли пролећни дан 1949 године, касно по подне. Руководиоци друте године медицине управо су завршили заседање под својим дрветом. „Друтови, сутра у подне састанак на истом месту.” Чудни су људи. За најобичније ствари имају различита схватања. Тако се и „подне” за поједине чланове Комитета кретало од пола дванаест до пола два. Тако је то било скоро сваког дана у подне. Док се скупе прође сат два, а затим састанак неконкретан, дут. Можда су у то време у неком амфитеагру почињала предавања за студенте П године, најтеже године медицине. Али зар се код оволиких послова може још и на то иислкгги. Тешко је за све наћи времена. Посло састанка културно-просветни јури да намала још коју плакату, паролу, организациони да доврши своју статистичку табелу. Политички се повлачи нетде сам, да за сутрадан припреми састанак актива... Тешко је када човек мора све да ради сам. Али руководкоци су зато ту. „Ко he дати сутра реферат о стручном раду?” Руководиоци су увукли главе у рамена, скупили се, нигде их нема. Читава година „стручно” слабо стоји и већина чланова Комитета вуче заостале испите. Како говорити о посећпвању предавања, када сами не завирујуу скоро празне амфитеатре. Како реаговати на одустајање од испита, када и сами радо користе ову могућност. Како уопште поставити тај стручки рад, како критиковати одакле почети од себе самих? Али, прогураћемо некако и овога пута! Све ћемо опет узпште. И критику и учење (у стилу: учите другови), и љубав према земљи и изградњу социјализма. Па ми се ипак много залажемо. Стално се виђамо на факултету... Да ли су се понекад замислили ови руководиоци како је све оно, за шта се хватају, у чему вгаде неки садржај свога рада, оправдање како је све то неодре-

ђено, неухватљиво, како ту нема главног. Колихо се само изгубљених часова крије иза онога; ми се стално виђамо на факултету... Иначе то нису непријатне навике: између састанака, сат-два наклапати са другом. А борба за план, за максимално коришћење времена, то је нешто што се одиграва напољу, о чему треба причати само на састанцима. У тој борби они нису умели да виде себе. Или је можда било лакше када је већ тако кренуло, пустити се низ воду, затворити очи. У јануару 1949 године понављало им је 211 студената. После септембра, Ш година је вукла 50% свих заосталих испита на Медицинском факултету. Ш година и њено руководство били су тежак проблем за Медицински факултет. Претила је опасност да у јануару понавља око шест стотина студената. Било је крајње време да се крене из мртвих вода у матицу; на главни колосек: што више људи спасти да не изгуби годину. Тешко се свете стари пропусти. Не може се просто скочити у ново стање, Почело се од руководства. Ново руководство пре свега, људи који што пре могу бити пример у стручном раду. Такве људе су и изабрали. И ново руководство је наравно имало заосталих испита, али се много тога поЧело мењати уз непооредну свакодневну помоћ руководства факултета, друга Зинаје. Без организационог сређивања, правилног распореда задужења, растерећења чланова комиггета, нема кретања напред. Не само у стручном раду, већ уопште. Када чланови комитета немају времена да уче, из тога се може извучи много сигурних закључака; они су свуда, осталих чланова Народне омладине нигде нема. Политички рад је слаб, праве критике нема. Не уче не само чланови комитета, већ ни чланови Народне омладине. После септембра, чланови Комитета П године нашли су времена да уче. То је доказ да се нашло посла и за остале чланове Народне омладине. читава организација се оријентисала на учење. Руководство је смело говорило на састанцима о стручном раду, јер се и само, како каже секретар Аца „утопило** у учење. Оно је могло повести сво.ie чланове напред у главној ствари, јер се и само напрегло да у тој ствари успе. Било је све мање благоутодних разговора од „сат-два”, сталног виђања” на факултету. Али више није било натезања ко he дати реферат о стручном раду. Атмосфера на састанцима више није била тешка. Кренули су сви из мртвих вода и заједно се борили за знање за главну ствар. И о томе су говорили на својим састанцима у групама Народне омладине: колико је ко прешао страна, како је прешао, зашто тако мало, слабо.

може ли брже, у чему треба помоћи... можда материјално. Курс из физиологије посећен 100%, институти пружају велику помоћ. Ситуација врло тешка. Заостали испити анатомија, физиологија. хистологија. Спасти половину људи да не понавља било би велики успех. Води се тешка борба. А чланови комитета су сад права авангарда. Друг Зинаја их често зове к себи, упућује их како да уче, да оргапизују време. Секретар Аца Воштинаров има два најтежа испита. Мало могућности да прође. „Ацо, колико си прешао?” Свакодневно питање друга Зинаје. И сваки пут га наново боцне, потсети на значај борбе... Око подне, друг Аца као муња пројури комитетом. Брзо свршава ствари. бежи кући да У чи - Далеко сте лепи разовори и „стална виђања’’ на факултету; а усамљено „њихово” дрво плаче за старим друштвом... Друт Аца је у јануару ипак прогурао. И готово сви чланови комитета. Изненадили су комитет школе својим седмицама и осмицама. Он је имао лошију прогнозу. Био је реалан, али „реалан” шири своје граиице. Све сависи од тога какви су људи. „Реално” је проширило своје границе не само на пример чланови комитета, већ и читаве организације. Годину није изгубило више од половине угрожених; постигнут је досада најбољи квалитет. А шта да се кажв о судбини „нереалног код оних који су положили по три заостала испита; Властимир Недић, Бранка Ристић.,, Мишо Радотић је задивио квалитетом. На анатомији и физиологији добио је не обичне, већ квалитетне десетке. Узалуд је руководство друте године очекивало да им дође друт Аца и још неколико чланова комитета Ш године, када понавл»ају. Комитет је пребродио готово неоштећен најтежу битку коју је досада водио. Битку за свсју главну ствар, за знање. И тек кроз зњу читава организација се дигла, сви сектори, свака ствар, добили су своје право место и садржај Кад се испусти главно, све је друто беспредметно. привидно, а свако руковођење је само заблуда. Никада више овај комитет. ова организација неће из својих руку испустити учење. После јануара, нема ни једног члана комитета кђји се одмах није прихватио бактеорологиlе. Амфитетар је пун. Држати састанак за време предавања —> на то не би данас пристао ни једаа члан комитета. Ова организациlа још увек нв спата међу оне боље. Али она је учинила тако значајан корак напред, да га је требало забележити.