Студент

НАША КРИТИКА Дирекција и приватни станари нису исељени

Целу страну Загребачке улице сачин>ава блок зграда Луке Ћеловнћа Требињца, које је он оставио као задужбину Универзитету. У нешто више од половине блока смештен је студентски дом „Мнлован 'Бнлас*, док другу половину запремају Глав на дирскција Југословенског речног бродарства и приватни станарн. Прошле године, иако недовољно енергично, тражено је од њих да се иселе из студентске задужбине, да би те просторије биле уступљенс дому „Милован Тзнлас*; међутим, они су још ту. Када би се иселила Главна дирекција, у те зграде одмах би могло да се смести око 400 студсната. Приватни станарк заузимају око 180 места. Укупно, са тим исељавањем, добија се око 600 места за студенте, што значи знатно растерећење осталих студентских домова н побољшање станбених прнлнка студената у Београду. Са проширењем на цео блок „Лу ке Ћеловића* добија се погодан дом за студенте Уннверзитста, ко}н би имао своју мензу великог капацитета, купатнло, перионицу и осталс ра дионице. Велики локал на углу Загребачке и улице Гаврила Принципа претворен је у магацин Главне дирскције. Магацин са посуђем, сапуном и дру гом опремом за бродове могао би да буде смештсн на било ком другом месту, а у тим просторијама могла би да се отвори нова менза или чнтаоница за студенте из дома. Сматрамо да Главна дирекција Југословенског речног бродарства може, без много муке. да нађе одговарајуће просторије за своје канцсларије и магацине и да студентску задужбину препусти студентима. Ко је дужан да нађе просторнје за студентски дом, у овом случају да пожури исељавање у Загребачкој улици? Да ли Здравствено-потпорно удружење или управа дома „Милован Ђилас* или Централна управа студснтских домова и мснзи? Највероватније да је за то компетентна Централна управа. Да лн је она довољно учинила да Главна днрекција и приватнн станари изађу из блока у Загребачкој улици? Није. Првенствено из тога разлога што није нспосредно заинтересована за исељавање, јер да су у управама заступљени наставници и студентп Универ знтета и великих школа различити про/блемн из домова и мензи бржс бн се решавали; конкретно Главиа дирекција и приватни станари иселили бн се из студентског блока у Загребачкој улици. Питамо се: ко ће најзад да покрене исељавање задужбине Луке Ћеловића ( и да у томе успе) и докле ће Главна дирекција и приватни станарн да заузимају просторије ис кључиво намењсне студентским потребама. БОЉЕ КОРИСТИТИ СЛОБОДНЕ РОКОВЕ

Осам хидротехничара, четири конструктивца и четири саобраћа,та, то је биланс успеха нових апсолвената, који су дипломирали у времену од јуна 1950 до јануара 1951 године. За исто време петнаест „стзрих“, понело је вазнв ннжињера. Студенти су примили обавезу да заврше дипломски рад у року од три мссеца, а о сваком случају појединачио јс днскутовано на састанцима наставничких савета Грађевинског факЈ-лтета и Техничке велике школе. По резултатима судећи успех је постигнут, оценс су се кретале од 8 до 8,5. И све би било како треба да ннје онога вечитога, „али*... Шта мисле студенти... Код апсолвената постоји ошите мишљење, да је могуће остварити брже дипломнрање уколико се прихвати њихов став. Прсдмет „Гвоздени мост“ је донекле проблем, а њега предаје сам дека«, проф. Мицић. Тешкоћа условљена недостатком уџбе»ика може се узети као „олакшавајућа околност*; међутим постоји нешто друго. Код њих се укоренило уверење да се „Мост“ никако не може положити у првом року, јер је сувише об!шан и тежак. Обавезно је да сваки кандидат паднс приликом првог полагања. Када се појави по друта пут на испиту, понекоме се леси и да положи, а остали... Апсолвенти, који нису положшш предмет и морају га поново спремати, убеђеви су да „бар нешто знају“, те се за »стгг недовољно припрема)у. Међугим, а то их иајвише пече, проф. Мнцић почео је да практикује одбијање студената који падну, на два или три месеца неполагања, нако дштломци имају слободне рокове свакога месеца. Да је проф. Мицић у свему врло добар професор н одличан стручњак мишљсње је свакога од њих; ади, „зашто студеит не може полагати већ следећег месеца, јер познаје предмет?' Тачно је да проф. Мицић враћа само оне који су показали незнање из „Конструкција“, основног предмета, али „студенти су тај предмет већ положили“. Уколико би декан променио овај метод, опште је схватање да би ст дипломирање убрзало. Да додамо само једну примедбу н да запитамо апсолвенте грађеаинце; да лк би овај начин заиста убрзао дипломирање? Јер чнњеница је, да оваквих, "одбијених" случајева има само три, а они, по сопственом призиању, заиста показују незнање из већ положеног предмета. ... а шта деиан, професор Мицић Став професора Мицнћа се разликује, а доиекле и поклапа са схватањсм атколвената. Студенти су ссбе „поделили* у три арсте, нове, старе и најстарије апсолвенте, Ови последњи су устваРи предратнп ђаци, Чињеница је да баш ови, најстарији, одлично полажу испите. Када се спреме и положе са врло добрим успехом, ие иду „на срећу“ као ови млађн. Код сту'дената сс заиста укоренило мишљење да је „Мост“, „непремостив“ прнликом првог полагања, а разлог је

Грађевинсии сјзакултет Ј прост не раде. Ласно је, да онн, убеђени у тако стаЈне ствари, не спремају довољно предмет. Још једио на предавања скоро нико и не долази, плн дође врло мали број, свега Прошли пут бнло их је само sс/о.5 с /о. Ако бн се „Мост“ спрсмао тако олако, без слушања предавања, онда бн сваки са улице могао да га полаже. О „одбијању* студената декан не мисли као студенти. Ђак изиђе на

испит неспрсмаи, поред тога покаже нсзнан>е из основног елементарног предмета. Уколико је незнање веће (оцена три или чстири) он се одбија два месеца, а ако добије пст, може да користи слободан рок тј. да већ следећег месеца полаже поново. Не разумем зашто стЈ г денти не бн сачекали самн још један месец, уколнко се осећају неспремнима, јер слободних рокова нма, само их треба знати користити завршио је декан проф. Мнцић. 3. Д,

СВЕТЛЕЋИ НОВАТОРИ Студентски домовн су остали без сијалица

Стрпи се још мало Ђоко, сад ће да сване!«.«

ПОСЛЕДЊЕ ПРИПРЕМЕ

(Наставак са прве страле) Маневар ће претстављати и прилнчно тежак физички напор за све учеснике; 12 часова марша. и борби, са војном спремом, око 20 км. пута. Јасно је да би то било врло тешко за неке учеснике, ако се већ сада не би почели прнпремати за издржавање тих напора. У том циљу неке су чете већ предвиделе пробне маршеве по дану и ноћи, одлазак на терен, разна спортска такмичења, кросове, оријентациона трчања итд. Колико ћемо битн војници на маневрима зависи од тога хоћемо ли искористити све могућности које нам се пружају да овладамо основним елементима војне вештине потребне за Тај маневар. Основни предуслов успешног извођења свих ових војних припрема као и самог маневра јесте примерна свесна дисциплина сваког уче-

сника, каква се гаји у нашој Армији. Покоравање наредбама стареши на, придржавање маневарских прописа и правила, најбрижљивији одтгбс према имовини народа на терену маневра, чување оружја и му ниције, крајња опрезност при руковању оружјем, то су најелементарнији захтеви који се постављају пред сваког учесника. Може се без претеривања рећи да је с тачке гледишта успешног нзвршења задатка дисциплина сваког поједин ца у овим маневрима исто толико важна као и у условима стварног рата. Довољан је у многим ситуацијама на изглед мали прекршај маиеварског правнла од стране појединца, па да се поквари правилно извођење задатка целе чете или батаљона. Међу најважније војне припремс које ће обавити чете до маиевра биће њихов одлазак на војно гађа-

н>е ка стрелиште. Само ако се све чете буду строго држале тога да своје људство изведу на стрелиште у за њих одређено време, моћи ћемо да извршимо тако сложеи задатак као што је извођење неколико хиљада људи на стрелишта са релативно малим капацитетом. Ово сс нсто односи и иа гледање наставних филмова који ће се приказиватн. Само упорне и свестране припреме са највећим залагањем и иницијативом сваког појединца обезбедиће да овај наш маневар буде примерно изведен, да буде велики допринос нашем војном оспособљавању, као и да буде пријатан и «>ристан за сваког учесника. Јован Богдановић организациони секретар Комнтета КПС Техннчке велике школе

СА ДЕБАТНОГ КЛУБА УМЕТНОСТ И ДРУШТВО

У плану рада дебатних клубова Технолошког факултета налааи сс, поред осталих, и низ тема из области књижсвкости и уметности. Први од реферата из тих области одржао је Аца Деспић, апсолвент технологије, 16 о. м., на дебатном клубу апсолвената. Супротно од многих постојећих мишљсња, да је образованост студената технике једнострана, и реферат и дискусија су показали да мсђу студснтима технике постоји пуно интсресовање и разумевање ових проблема. Сумњамо да би конструктивнију дискусију о овим проблемима водили на пр, студенти историје уметности, који се у својој свакодневној пракси срсћу са овим проблемима и којима је главн« циљ студија баш расветљзвање ових проблема. У своме реферату Десттић је, између осталог, рекао: „Ни једна врста људске активности није тако трајна као уметност и ништа што јс доживело прошлост нсма тако велику вредност као пода так за историју цивилизације. За миоге хиљаде година наше познавање обичаја и вере човечанства изведено је на основу преживелих уметничких дела и тек релативно скоро у историји света дошла су у помоћ писмена обележја. Ипак, ма да су ови остаци осећања и израза

врло много проучаванн, баш због ннформација које могу да дају, актуелна природа активности коју називамо сстетиком, а која је нашла израза у таквим предметима, остаје психолошки проблем. Њу одређује одговор на пнтање: који су мотиви који наводе човека да гради уметиичко дело; зашто уметник ствара? Да бисмо одговорили на прво питањс морамо статн између уметника и дела у најинтимнијем тренутку рађања. Ван тога, међутим, пре и после тога, уметник живи у заједници. Затим и дело улази у заједницј*. Социјално порекло уметности, природа односа који постоје између друштва и индивидуа које ства рају уметничко дело, и односа између створеног дела н друштва, посебан су проблем социјалнн проблем уметности. Расматрање овог другог проблсма циљ је нашег вечерашњег разговора. Прво питање ћсмо додирнути зато што, мислим, тек са одговором на њега, које наш мозак држн негде по страни али га држи —, можемо тачније посматрати и други постављени проблем. Потребно је разликовати. на првоме месту, уметност као економски фактор то значи уметност утолико уколико јс она квалитет који припада објектима произведеним да задовоље практичне потребс, н умет

ност као израз идеала, душевних тсжњи и мита идеолошки изглед уметности. Наравно ми подразумевамо да је и ндеолошки изглед уметности такође у извесном смислу одраз постојећих економских односа. Али основа природе уметности иеће се наћи ни у производњи предмета који задовољавају практичне потребе, нитп у изражавању филозофских идеја, већ у уметниковом нагону и његовој снази да остварп синтетичкн посебан свет, који није ни свет практичних потреба и жеља, нити свет снова и фантазије, већ свет састављеи од тнх супротности; убедљнв приказ тоталности нскуства; стога како каже један аутор који расматра овај проблем начин уобличавања ин.дивидуалних схватања неких облика универзалне истине. Уметиост је. како је то постало обичај да се кажс, дијалектичка активност, она супротставља једној тезн, рецимо оној разума, једну антитезу, рецимо ону имапшаштје и ствара ново једииство и синтсзу у којој су супротности решене. Уметност је аутономиа активност на коју, као и на све наше активиости, утичу материјални услови егзистенције, али као начин сазнања она је своја сопствена стварност и има свој сопствени циљ.

Она нео-пходно стоји у »звесном односу са политиком и религијом, и свим осталим врстама реаговања на нашу људску судбину. Но као врста реаговања она је одељена и сама собом доприноси у оном интегралу свих активности који називамо цивилизацијом или културом. Стварање « оцењивање уметности је индивидуално. Уметност почиње као усамљеничка делатност и само утолнко уколико друштво препозна и прими такве делове иокусгва, умет ност постаје уткана у друштвену производњу Детаљи у оквиру једне културе претстављају супернормалну активност извесног броја инднвидуа, ма како да је сам по себи тај оквир заједннчки. Мора се закључити да је уметиост једна инстиктивна снага, да уметник рађа дело покренут једним нагоном увек истим од бизона на зиду пећине у Алтамири па до Брака н Пикасоа, нагоном психичког иживљавања снажним исто тако као што је нагон фнзичког живљсња. Покушаћемо да погледамо порекло уметности кроз светло социјалног про блема умегности, да видимо природу везе која мора постојати између облика друштва у сваком датом периоду и облнка њему савремеие уметности дакле друштвену одређеност и класни карактер уметности; да расмотрнмо питањс слободе уметничког стварања и друштвене задатке умстности. Мислим да је ово потребно утврдити зато што се, изгледа, налазимо у извесној кризи наше цивилизације, када је стварна природа уметности у опасностн да

буде погрешно схваћена; када и сама уметност умирс услед злоупотребе, Не ради се ту о питању индиферентности псторија Енглеске је показала да уметност може да преживи индиферентност. Ту јс више у питању форсирање уметностн за разне лажне моралне циљеве: збрканост уметностн која претставља једну интуитивну активност, са различнтим начинима интелектуалног просуђивања; потчињавање уметностн не филозофским становиштима него уско политичким циљевима, Изврсне примере који поткрепљуЈу овакво тврђење даје нам всћ добар број година ЦК СКП(б) низом својих „постановлениа" започетим са оним о часописима „Звсзда“ и "Лењииград* и још незавршеним са врхунцем цинизма послсдњим прогласом совјетским музичарима, у коме се позивају да у својим делима величају борбу СССР ,за трајни мир.“ Најпре порекло уметности; у кајвећем броју случајева идеологија доба умотана је у његову религију, или његову митологију како би уопштено требало рећи. Постоји, међутнм, опасност да се локална фузија два нзраза културе њене уметности и њене митологије схвати као неопходан и општи закон. Ако је таква фузијп стварио и постојала у, тако важним периодима људске историје као што су античка Грчка, средњовековна Европа или будистичка Индија, та фузија никако није била тако потпуна како би нас површна испитивања ових периода на-

СТУДЕНТИ ПИШУ Дом у Земуну без воде

Као жнтељ овог дома желео бих да упознам студенте нашег Универ* зитета како живе њихови другови у студентском дому Пољопрнврсдног факултета (Градскн парк 9), кад већ две недеље немају воде у згради. Ово ннје први пут да нестане воде у овом дому; раније се више пута понављало да је нестане баш ујутру, тако да многи студети одлазе неумивени на предавања. Управа дома то правда кваром мотора, но она се довољно не брине да га поправи, већ дозвољава да студенти остају већ три недеље без купања и да свакодневно одлазе 150 метара преко парка на умивање. При дому је постављен мајстор, који, порсд разннх оправки, руководи купатилом. Њему је одмах по квару стављено у дужност да мотор поправи. Међутим, шта се десило? Мајстор је узсо мотор, однео у про сторију где се издаје веш, размонтирао га на столу, чачка нешто око њега и не завршава оправку. Пос.те недсљу дана дом је добио воду. Али, авај, још се студенти «н-су честито зарадовали, а воде јс опет нестало. Одговор је наравно био „мотор је у квару“. Опет је почела да влада општа нечистоћа у домј% поново студенти одлазе преко у парк на умивање (а докле ће то тра јати не знамо), а за све ово време док «ема воде, шта ради управа? Надамо се да ће Централна управа домова и мензи овај случај испнтати и учинити да у нашем дому будс редовно воде. 3. П. Редакција је проверила допис дру га са прве годинс агрономнје и утвр дила да су подаци тачнн. Ових дана је дом добио воду, али студенти се плаше да је наново не нестане. Ма да је био само један мотор, највећи део кривкце сноси управа дома, која се није иа време побринула за други мотор.

ПОСЛЕДЊЕ ПРИПРЕМЕ