Студент

МЛАДИ...

КОГА од младих из Београдског драмског издвојити и најпре истаhu, претставити npe осталих? Неког ко he бити сувише непосредан за званинне изјаве, а спонтан и докон за крат ко и околишпо ћаскање; сувише смео и самоуверен, тачније поуздан и полетан да понесе претстојећу премијеру. Неког ко је, дакле,, моћ на узданица и осведочена надареност. Неког ко се тек као дијамант бруси трењем о сопствени прах и изгара до угљена. Неког ко неискуство искупљује самопрего-

Шта је Чехов рекао о Ирини, најмлађој од трију сестара која је деби Тамаре MapKoetih у Београдскол драмскол позоришту, ro се ća применити у њеној психофизичкол опису. Пре свега она ложе да каже и надомести оно што и Соња у „Ујна Вањи“: Jla нисам лепа, али сал плеленита". Већи склад Тамара Ирина тешко се да усталити; бољи интерпретатор те улоге, са тим искуством и узрастом наћи. Пре no што је као лептирица (или је то машна у њеној коси?) пролелујала сценом као Ирина тај бели галеб, чеховљевска птица патње и лутања Горкијев весник б уре, Тамара Марковић је за Радио-драму cnpeмила своју Лору (Т. Вилијамс: „Стаклена • менажерија“), а којом је дуго ишла напоредо са којом се дуго споразумевала, док је почела да је тумачи. Крајем новембра транспоноваће се у своју другу, већу улогу Соњу („Злочин и казна “) no Достојевском, која је извршила злочин над самом собом, обратно него euновник Раскољников ксд дру гима, а за коју Тамара сматра да више саосећа но што пати; која у рукама дроки жуту књижицу, а у себи због ње носи комплекс инфериорности, na ипак из које зрачи човек пун самоодрен,ања. То ће бити Тамара Марковић А како је почела да формира ceoje уметничко име?

ром, нерутину првим самооткровењима и опаскама, мла дост свежином, бујношћу. Неког ко нема довољно година да б и имао ceoje истовремене мане и врлине, довољно улога да би подражаeao, a не само користио ceoју изражајну технику, те зато трага за основним изразом. Ко је то? Мојој недоумици (ил« жељи да помислимо на једно исто) нашли сте одгонетку и ми се слажемо нека то засада буде

Њену маму у Нишу питали су глумци не зна ли девеојчицу од 13 14 година. Тамара је имала 15 (рођена у Дрвару 1 маја 1932 године) и тада и тако стала на сцену. Суптилна, повучена у себе, благог темперамента, да није данас студент треће године глуме, ученика Томислава Танхофера студирала би књижевност. Цени и воли oeo позориште, то истиче. Њен долазак и деби штампа је nоздравила и критика оценила као освежење. Воли темперамент Мире Ступице и сценску технику Марије Црнобори. Желела би да игра Варвару у Горковом „На летовању". Да не говорим о њој као активисткињи, od пионирског руководиоца до чланице УОССЈ, него npe свега као о великом другу: иако жури на час илустрације ради, eeo једне слике: она ће наћи noследњи тренутак да да савет и улије бодрост, каже неку инфлексију стиха или сама га одрецитује колеги који уnpaeo наступа на локалном испиту. На Академији је заi тп ceu цене, воле и спомињу. Желимо и очекујемо да • нам што већи део свог уну. тарњег богаства, кога н оси у i себи, пружи на длану. Ми • смо немоћни да јој ее ла чил . одужило, ако је аплауз или . напис признање ма и у naj, мањој мери: ложда једино тиле ложело да јој кажело хвала.

А. Д. МИХАИЛОВИЋ

Тамара Марковнћ

Нит

(Наставак из прошлог вроЈа) тако је текло све тачно до СЕДАМ САТИ УВЕЧЕ ОСМОГ иовемГра хил>лду девет стотинд ПЕДЕСЕТ « прве ОСМОГ новембра 1951 године нешто пре селам сжт« y«ete Л Ј9 с* враћао кући. У двадесет минута до седам сатм оешог •о.ешГ. па године растао се Лазар са Једном плавом девоЈком жоЈж Јв Сра 1951 године Р а " а « kvkobc ■ не баш сасвим оразну глаиу. имала: сгопало броЈ 37, ооле куко И не баш сасвим празно срце. Лазару се чинило да he моћи да заволи ту '““Т.заТсГ т.н.ло д. .. т. "•-. “ « “•“'“ с. ™»»л. И в. .-«« « "~ ),е “ ”„*Геасвим празном главом и са не баш сасвим празним срцем упознат. оне чедне девоЈчице што ce зову Љубав и Нежност. . Лазару се чинило да су ге две чедне девоЈчице у пламЈ девоЈци, да cj оне. заЈедно с. стоиалом броЈ 37 и осталнм. Зато je био весео. На цинелама Је имао гумсне ђовове. Зато Је ишао нечуЈно. Лазар Је био пред вратима. Горња ооловииа ората Је у стаклу. Са унутрашње стране та половина Је прекрнвека завесом аростог, дебелог платна. Врата су ииска. Такс> Р ЛазаГкроз малн попречно дугуљасти отвор, коЈи Је вастао у b P xv стакленог дела због слабе затегиутости канапа на коие ■иси завеса од простог, дебелог платна, могао да види шта се у у Р

Кил располохен. Техтед. Д» м«о пр-слушхуЈв разговор Бао Је W>epo распод« правн шале ва таЈ рачу». Кр!Г^во Р Т-Део свог оца жако везубшх усхкма хваКка жонаднће хлеба. . «« ... што .. 0.0 провудио. Био 1. -адак« од шЉо. “'■• je вшла иегд. на послу. Отад с. до подве трезиво од смноКнжде. Тавио у подн * le ла жупи доз. (Једна хена, ноЈу Ј. оа ематрао ввдовнтом режла *у е Z жу“ вдз бlш тачно у подне осног но.емвра 1951 годмне . да h iL?.”yp.O ДО ДО(а). ПР.«Л»). О. ). ПОШ.УШО. Т, «.«т. ло ;- “ т “ '1 "т-. и.ш n nanno се. посл. .0 n.no«o доптпао до ny«e. Л.гао ■ зас Ф дозор n рошпо еу гдодеоао. осиог попшвра 1«» годпно. Из дододп.опог cno П.тро 1. провудпо Једап прдпадпи. ду с .“^ој"стри... Сад Ј. « .УР.аа -»«“ """ * гледала у мегове нутве очж. Стрнна Је врло стара. да вдГаТсжраЈн. др-шо e "Рвшлнм временнма. да оговара н онв жоЈе позна Јев оне жоЈе не познаје, да пиЈуцка вдно. да бесплатно дедн своЈе мудре н премудре савете с ““ Г« стрина не разуме нншта. ама баш н. трунчнцу од свег. o«r «то ее око н>е збива за последњих 2« година. Лазар Је био пред вратима. Петар Је безубим устнма хваКжао жомадиће хлева. Стрнна |е прмтала:

... Ja сак обожавала в«ог ода. То ce увеа знало. Мене Је моЈ о»« толико волео. Толико Је показнвао да ме воли. Кад у подне дође ■з радње, io ce увек звало, ов Још с врата шжче: _ _ Г де Је моЈа љубимида, где Је моЈа мезимица, где Је мој Па ахо мене вема, или сам се сакрила, то «Увеи знало. много волела да се криЈем, он онда иде свуда по собама па ме траж и све виче: _ Где Је ноЈа Пепељуга? Где Је моЈа Пепељугида? Па кад ме нађе, боже. те љегове радости, па ме грли. па ме љуби, то се увек знало. па ми увек донесе чоколаду или То се увек знало. Па кад сам била болесна. он Је све нада мном. Читаве ноЈш ниЈе спавао. Нис, могли да га mb ** дегне, то се увек знало. А и Ја сам лудовала за шим. Ако он Један дав на пут, Ја онда део дан плачем и љубим лутке nrro ” 1 f* он купио. То се увек знало. А шта Је ово сад?l Сад тисе не ш какав ред. Деца дођу. оду. Ннт кажу ни куд he. ни шта ће. ин кад he „ а се врате. Нн: помози бог. или бар љубнм руке. нлн: збогом. To*.l Свако вуче на своЈу страиу. Нико ни за кога не пнта. Само нжг у те.. де како се зову?... биоскопе. Само ћуте. Ето, они приЈа Ле нини. Неће с човеком, ето например са мном, ни да «o људи. Све се нешто потсмеваЈу. Нема више оног старог. Ннко внше не поштуЈе етариЈег, родителл. Стрина стаде да уздише за протеклим временмма: _ то се увек знало ... Петар, пошто Је сажвакао и прогутао залогаЈ клеба. рече: _ Јесте, Јесте, тачио Је то што сте казали. Сасвим Је тачно што сте казали. Ево. Ја h, сад вама да кажем нешто... Је тачно ,0 што сте казали .. Ево, Ја ћу сад вама да кажем за Лазара.. Дазар Је био пред вратнма. ... Ја то нећу никад да му опростим. Не мог, то да му заборавнм. Знате, оно онда кад Је завршмо ту н.егову... плшазмЈ,... е, па, онда Једиог дана, била Је недеља, сећам се добро... Лазар Је био пред вратима. ... излежава се он по свом обичаЈ, м тера Рашка да иде Д» „п. млеко. Јасна ]. о.д. «.» » ■“« " “*„М шашава! Уста]е .р. “ га иајци. ...» да .. )• ■»»“' * “*■ ja ЈоЈ кажем: - Ако им се онЈе млеко. век онда самн ид, да А ова ме псу Је. Вудало! ‘Оће ваљда да ЈоЈ немо каже фала илеко. Тера он Рашка д. -де з. млеко. а Јм ** - « шко треба мене да послуша. Треба да носн муштериЈи цммеде штм сам оправио. ТребаЈу мн паре за Једељв... Лазар пред вратима поче да ее прнсећа тог догађаЈа, бно скоро изгубно у тами сећан,а. •. • А он каже да мдем Ја Д* носжж днреле.

ВЕЧЕ ПОЕЗИЈЕ У САЛИ 45

КАО У ХАЈД-ПАРКУ СМЕЊИВАЛИ СУ СЕ ГОВОРНИЦИ

ПРВИ пут oee године опе т препуна сала 45 слухшила је прошле среде пет песпика-студепата. Аплауз који је пратио њихов наступ одговарао је мери њиховог појављивања на странама књижевних peeuja. Нетрпељивост и агресивност дискутаната nuje нипошто била изазвана пронитанол поезијом (песници који су скромно чекали nap критичких речи чинили су то узалуд. Изјаве разбарушених говорника биле су дочекиване бучањем, сжехол и повицила: Седи, безвезниче! Пустите га нека каже! Браво бруцоши! Својил иступол новодошавша генерација показала jg слелост али и недовољно образовање. Наравно било је и старијих, смелих такође. Козерски став и духовитост преплитали су се жучним и сажоувереним нападима на стихове и предговорнике. О томе да је алегоричност uuja је nojaea у поезији дозвољена, сасвил недозвољена у речи у дискусији лало је ко водио рачуна.

Карактеристика наших дискусија још увек је негативна критика: oeo не ваља, oeo ли се не свиђа, он nuje у праву. Такву реч није тешко илпровизовати, изазива галаму и не користи николе. ако није подупрта образложењем изграђеним од чињеница. Да је најкорисније естетскил ставовима са којил се не слажело супротставити позитивно излагање овојих иогледа показао је пример Караулца, студента романске групе који је два пута узилао реч. Прво његово излагање уперено против Јанка Веселиновића у стиховима Лазе Лазића изазвало је негодовање. Други његов иступ у коме је остао на истим позицијама али је уместо напада, примерима обЈашњавао зашто модерну поезију претпоставља oeoj коју сматра за архаичну, био је пажљиво саслушан у потпуној тишини. Тако се показало да је студентска публика у сали 45 спремна да саслуша и мишљење сасвим екстремно ако се озбиљно изнесе. Да је више другова тако дискутовало развила би се корисна полемика уместо хумористичног низања говорника. ак рш

Игра (одломак)

Придиже се... Рекао бих: врцнуо је сад из љуске голуждравац. А и не бих. Рекао бих: то се сада ишнаури трептав лептир. Рекао бих: то је никло лладо шибље, ил’ печурка. Ил’: млаз воде водоскока ижђикао. Придиже се меким скоком и остаде cea у скоку испилела, ојагњена, проклијала. Стоји т ако: још је мала, тек да једва стане у њу шака неба, једна ласта и кап росе, још је мала, тек бауља, тек се муни да промуца npee рени.

Тожислав МИЈОВИЋ

ДА ли смо закаснили . Да ли смо закаснили da се обраду Јемо к ada се казаљке као љубавници улију једна у дру у да се обрадујемо јер је неко помислио на нас јер је неко помислио на нас онда када су руке остале саме када cv заборављених десет прстију шикнули у свет као десет пута: УПОМОЋI а нису постали нобани сред стада мирних звезда. Да ли смо закаснили da поверујемо у: ВОЈIИМ da поверујемо у последњег бога који је остао у бога који је остао . на уснама путника који је нитаву ноћ npoeeo на Једном у онима новека који је видео тајну, видео па онемео. да поверујемо у: ВОЛИМ када смо већ изговорили: ПОСЛЕДЊИ ПУТ. Да ли смо закаснили da поверуземо da је поново тихо језеро у коме смо плшли ceoje очи da поверујемо у жир језера онда када су коњаници раетурили звезде које еу се огледале над нашом глаеол. Да ли смо закаснили da ли ело закаснили da ее вратило тало tde ниело били?

Првољуб ПЕЈАТОВИЂ

Не може свако да буде цвет И не може увек да буде то Толико удахњују снажни ветрови И мириси нестају са њима у свет Понекад постоји витак u нежан цвет А мириса нема . Може бити и увео а чува тајну читав jedau свет Лаку ноћ цветови и ew шго више нисте то измешало се ваше дисање Не знам пред којим од вас отварају се прави светови

Вера СРБИНОВИЋ

* * * ОКРЕНУТ свету, на добачај камена далеко cu од сунца чсоје нека, ал’ никад сало не долази. Сунце је нигра излеђу нетири огледала четири стране света. Сунце је чигра у огледалима. Они у они. Ти и сунце они у 04«. Cee док једини вид не изгубиш, ил’ док још један вид не добијеш... Ил’ док не добијеш још један вид.

Владилир СТАНКОВИЋ

Из албума младих УМЕТНИКА

Емил Костић: Дртеж

4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Број 20