Студент

БОРА ЋОСИЋ:

КОНОПАЦ

Ово друго нцје било тако. Хтела је то. решила је, није се шше могло. Требало га је пронаћи, постоји ваљда у кући парче Ka«wa. Педесет четмрж и двеста грама на ваги код калемегдана у субот у у шест поподне, Жика је још 6j*o лоред н,е. Смејао се и рекао дебела, двбела, а она је пружала динар оном старом у жирале шеширу, у шест у суботу. Педесет четнрн и двеста треба да иадржи, али нема, осим да скине онај са комтпота од трешања. Тај је танак. Коштот je остао безбедан, канатт је танак. Требл гфонаћи онај дебели, о«аЈ за веш, тачно, мора да је на веранди. До ре ми фа соот мучи се дечк« у партеру. бмду ra као вола, н»егова мама хоће да Јој син постане Рахман»инов. Мора да Је на веранди. Онда разочаретве: мама је опрала комбинезон. Виси с брателама надоле, две мале омче на црвеном оаку нлне слободе. слободе од четрдесет две године без мужа, Матхаузен, четрдесет треће. До ре m фа еол ла ла ту шкрипи и т>' рахмаљиноз из лартера извлачи ша*»ар ла ла ла, ђаволско ла. С брателама надоле на о«ом дебелоа«, на конопцу који ј« таман за педест четири и нешто, тачно би издржао не можг ее више. * Иди бестрага. Зашто? литала га Је оиа. Ајде марш, сит сам те! Вио Је сит, сити претурају чшгију. Чинија је била упорна. Зашто? питала га Ј«. Мадлена, иемој да ме звааш. иим бестрага. Нећу баш, рекла је. Оида нсмој. Окда цде« ja. И отншао Је. Онда Је решила да се обвси. Ми фа сол ла пењало се из naptepa, ла преброђеао, ла чисто и бескрајно срвКно, ла без шамара. с изгледима ва рахмањинова, с велтпсим изгледима. зашто га је опрала, нек иде и она бвстрага, ма да Joj ј* кева, нек иде бестрага! Онај од компота Је танак, уосталом то би била мелсзрама. Тако би рекао Жика, ннје се смело урадити тако нешто. До си ла сол фа ми ре рахмашинов У риквсрц трагтавим четвртастим прстима стаореним за кликере. ко Је мзмислио ова чудеса, да му. сад Дика и Ване играју с оловци и змериканци у двооишту, макар да се не дертнаЈу. Не еме да га скине, мора да се осуши, рекла јој је. У седам јој долази даса, до седам мора да се осуши. А конопаиТ а-ој треба конопац и шшгга више, баш је бркга за љу и шеног дасу и комбинезон, треба јој ко«опац. Значи треба да чека. Док се осуши треба. дотле оног клинца из партера до ре ми фа, полудеће. . .... Капи се скупљају н* врховима свапе од оних омчи и капљу, пролећу ружичасте. комбинезон лушта, РУ**'' часте поред «них до ре ми у партеру и ударају у бетон ту престају да буду ружичасте и купе прашину и Јсжвви огуђености од мора. тамо где Мхка к ваие шор ј. Један другом амер.жакце и стакленце и шт* ја знам. Једиа по једна Р>жичаста и тиха и тако страшио спора. једна по Једна, а треба да се ч«а док и последла * последња неће међу она два зврндов. у дворишту, he преко крова чађавог и сјтвог негд« бестелесио и плаво. где је та последља, кад he она? Иди бвстрага, рекао је. Зашто? питала Је. Тако Је то било. питала Је. Нмје трвввло д* пмг*. Што је питала!? Сит сам те. рекао је. , Био је сит и она је била оита, то поеле тгапне б*«а 3* сит* за цео живот, били су сити. Онда је претурио чинију и рекао да кде бестрага. Онда. Ми фа сол ла - напредовао Је рахмашинов с четвртастим прстима. Једна по Једна, ружичаста и тиха. сада Још тшиа, још счорија, одлазила је у плаво у итд., рекао Је да ее кде вее* трага. Штос је у томе што јс гребало то и иааму pefcn, да иде бестрага рекла му Је и опалила му шамар Или то дила или је он после опсовао и отишао или Је он њу ошамарио. Тако нешто. ЈеЛи сув? питала је мама с врата. Погледала је и рекла да Јесте. Било је пола седам. Добро Је, рекла је мама и скикула га. Канап, онаЈ дебели, онај за педесет и чвгири и нешт 16 задрхтао па се умирио. - Бестрага, рекла ]е Мадлена и изашла на улицу.

ПРОГРАМ ДРУШТВЕНОГ КЛУБА ТВШ

Срсда ji 2* ч. концсрт музике с плоча. Четартак 2* 2# м. Дискусија о тезама за промену насгавног програма из математике. Петак 27 2* н. Утистхи из Иораешке и Холандије Милаи Вуковић. Мирко Крстић и Павлс ПавловиК. Губота 2* 2* ч. АкадемиЈз поаодом хв-годиш»мце АВНОЈ-а учретаујо Скмфоииски оркестар Дома ЈКА. Пснсдсд-ак S# М ч. Прсдаrmi гтуковника Радовића о модерној авијациЈи. Уторак l деиембар г* ч. Квмкжемовечестудената ТВШ

Формирање књижевног клуба ТВШ. Среда 2 Мт. Лредавање Оскара Данона Како треба слу шати озбиљну' музику.

ДИСКУСИЈА

За кога уметник ствара СВОЈА ДЕЛА

Белешка поводом чланка Борислава Михајловића „Да поломимо отпоре конвенционалности“. Поводом ахције коју је водио НИН у вези са првобитном одлуком жирија о Бакићевом пројекЈУ споменика Змају, друг Жика Николић, студент филозофије, послао нам је напис који објавл>ујемо. прет постављајуКи да he погледи на уметност које он заступа у том напису, наићи на известан број Једномишљеника међу студентима, доносимо паралелно и другачије ставове у жељи да створимо повод за размишљање и дискусију о проблемима уметности, ликовних нарочито. Очекујемо дискусију коикретну и аргументовану. Свима коЈи буду желели да учествују, биће отворени ступци нашег листа.

Б. Михајловић rouue: „Време је да полошшо старе конвенционалности“. Питамо се који су то” ,-отпори конвенционалности”. Зашто их није Б. М. објаснио? Зашто их није друштвено одредио? Да ли су ти отпори малограђанска стихија, или пак свесни отпори? Где су корени тих отпора и ко их шжреће? Да ли је тачно тврђење Б. М. „да стандардни укус никада није погодовао великој уметности”? А ..хи се питамо који укус погодује „великој уметности?“ Какав укус треба да има наш данашњи човек, да би схватио нашу нову уметност? Уметник не ствара своја дела за једну одређену групу л>у ди. чији укус иије „стандардни” (него вал>да нешто савршено), већ их ствара за широке слојеве л>уди, : оји се тим делима надахњују, взспитавају. развијају свој укус да би у животу разликовали лепо од ружног, добро од зла, праведно од неправедног и да би остварили његове најзише вредности и лепоте. Мислимо да не постоје неки л>уди са савршепим укусом, позвани „законима” уметности да ломе „отпоре конвенциокалности”. Б. М. пише „то лостаје литање културне савести нашег времена”, а ми знамо колико је уметника родило наше време, колико су дела прихватили наши људи оа стандардним укусом? И то је једно питање ..културне савести нашег вр>емена”, које не треба лревиђати као што чини Б. М да би истакао извесна дела која су својом вредношћу достигла нову уметничку висину у нашем културном стваралаштву. У овом случају једну скулптуру којој ми не поричемо уметничку вреднсст. Но, треба бити реалан, па ако једно дело има недостатака, ако се за к>ега каже да није хтот-

пуно одразило одређену ствар ност у овом лримеру Змаја као човека и песшгка и зато није примљено од стране жирија, не треба одмах тврдити да су посреди неки „отпори конвенционалности’’. него културно подизати и оплемењавати тај „стандардни укус”, да би он погодовао уметности нашех времена. која тежи да га новим формама уметнички изрази. То је пут, револуционарни пут који је заиста и питан>е културне савести нашег времена. Други чланак Б. М. објављен лод истим насловом као и први, треба да буде као уводник ггисмима наших уметника, који су се одазвали на анкету Поводом Бакићеве скулптуре Змаја, коју жкри није лрихватио, образлажући да кије „одразила битне карактере Змајеве личности као песника” Поводом поменуте одлуке жирија. Б. М. пише; „К-аДа ће зећ једном и скулптура да буде застулљена приликом подизан»а нашег опоменика?” Да ли до данас ниједан споменик који је подишут код нас није уметничзсо остварење? Зар пре Бакића у вајарству код нас нико није дао дела праве уметничке вредности? Колико

их има, знамо добро! Да не набрајамо. Ми се питамо докло ћс се нашем човвку калемити одозго неки савети о уметности ~са висине своје нбодговорности'*. Треба ли наша уметничка публика да буде у кеку руку слободна у свом естетском суђен»у и доживљавању заамо да права уметност не од бија људе од себе. Ока их магиски привлачи и осваја. Интересантна је ова анкета за дкскусију са више страна. Осврнућемо се само на два писма која су такође објављена 7 анкети. Главно је к ту дакле „поломити отпоре конвенционалности” дизати „мо

дерне споменике”, јер су cj* досада били „немоћна ла”? (Како то мисли Вас»о Попа). ~Нека људи кажу ццд хоће. И они шго he нешц, рећи нису тако многобројвц* пише у своме писму Поповић, сликар итд. итд. Не желим да бралим нека конвенционална схзатања ности, али знам да су многи наши људи готови да поздравс настојања наших уметника хоји желе да новим ф рмамз изразе живот садашњице. Само je чудно да неко устаје преко ноћи да поломи „отпоре коц. венционалности“. Које и где? Зиамо да се културна револуција не обавља брзо ивз препад, „устанимо и поломимп отпоре конвенционалности" * све је у реду. Потребан је ду жи период времена да се у св* сти људи ггромене старе нави ке, тежње и идеје, па и сам уметнички укус. То треба ре»олуциоварно развијати, неговати, борити се против старог у конзервативног у свакој уметности, реално и свестрвко али не треба иретеривати, јер како је Хераклит рекао „Свако претеривање треба гасити ггре него пожар“, иначе овако ништа не постижемо, јер су боо бе сувише форма.тне. уске и личне. Живојин Р. НИКОЛИЋ

КЊИЖЕВНИ ЧЕТВРТАК

ТРОЈЕ СА ПРОЗОМ

МИТКО ЧУДОВ:

ПРОШЛОГ четвртка у фабулозној „четрдесетпетици“ слушали сло приповетке Светлане Веллар — Јанковић, Миодрага Протића м Миодрага Булатовића. Иза низа об јављених прилога они су се noјавили са новим штивом и тиме показали поштовање за ceoју студентску публику. Њихов

начин приповеаања сличан je сало у једном: у крајње слобоб ном избору које њихов јунак wначе хрпимице носи. Дакле, нм. је всжно мењање и сазревањс човеково, него једно његово ucтргнуто бивање (најчешће npoшлост) један конвулзивни нсмир, ноћ или немоћ. Модеран човек јесте то, али не увек и не само то. Миодраг Протић је прочигао две кратке новеле од којих је изразиту дебату побудила „Бранка“. Он је искрено и упор но прокопао ceoje детињство м заслушао се у једну продужену жудњу. Светлана В. Јанковић далеко мирније распОлаже мате ријом. Она има лаки чапе ковснк елан да разгледа, а да не оптужи човека Одломак М. Булато* вића је cae продирање у талнине балканског и медитеранског чозека. Отуда је његовс проза доста onopa, али занимљива садржајем. On напоредо траоки животни трзај nanped « болеснички потисак назад. Дискусија је и овога пута бмла претежно навијачка, без мпо го другарских инструкција. Рл* справу је отворила бруцошна плејада. Onu су замерили што прочитапа проза има недовољ • ну реченицу и живот у кришка ма. Мало више разумевања зв cee приповетке показали су Д Давидов и П. Хаџић. Повела се и занимљива реч о степену имтелектуалног у савременој прм*

М. МИРКОВИЋ

дрворез

ФЕЉТОН „НАРОДНОГ СТУДЕНТА"

ПОТПУНО Je оправдано све индензивиије интерссоваље публике за књижевност данашњице, за кн.ижевносг времена у коме живимо, за модерннстичку књижевност. Појам модериизмл ужључује* у своје редове читаву цлеЈаду разнородних али блиставих именз, рспрезентован је стотинама сјајних литерарних оства рења, створио је једну богату књижевност, алн никако ништа заједничко, никзјсо никакав правац који бн могао да се назове ж модерниза-м“. Јер, шта се подразумева под овом речју хоја салмо звог концизности изражавања и због недостатка тсриииа адекватног значења све више м више претставља литерарии појам? Шта фактичхи значи реч модернизам, шта она фактички укључуЈе ¥ себе, а шта јој се неопра дано импутира? Тврдити да Је модерннзам нови правац књижеаиости било би неоправдано. Зар Је могуће заједно класнфициратв ХемингвсЈа. Сомерсет Моама, Саројана, Грина, Жида, Хак елиЈа, кафку, Дсс Паеоса, зар |е могућ« наћи заједничке црте у стваралаштву веКине ових пмсаца? Једтгао што Је, неоспорно, заЈеднмчко свима њима Је urro живе у модерно врез*е» што се, евентуално, труде нађу нова изражајна средства, сматраЈући. иожда и оправдано, да је форма њиховмх претходкика прафанисана, иедовољио жива и да не казуЈе сувише модерном човеку. Модеркиза*!, значи, постоји као реч коЈа noкезује пмена писаца хоји раде дакас, кли према моме мишљепу шгаако не постојк као правац коЈи је претстављен делима заЈедничкнх карактеристика. тачио Је да Ја не бих био ведики кшижевник хада ви еада сео и паписао Евгенијз Оњегина. Исто тако Је сигурно да Је ЕвгенмЈе Оњсгик велико уметнлчко остварење којии Je Пушкин задужио човечанство за саа временл, које ће увех да буде цењено, али које ипа« не претставља неку потенцијалну, апстрактну врсдност, исго које се цеии, нма вредности и велико je оаш зато пггв Је ваписано онда када је написано.

што Је &ило друштвеио актуелно, што Је наговештавало нови правац у књмжевностм итд. итд. Зар ни)е онда оправдана тежња модерних лисаца за стварањем нове форме. трагања за средствима која би адскватниЈс изразила модернот човека. Свакако да Јесте. Из више разлога. Рецимо лоезиЈа Томаса Елмота писана je језиком који није лако схватљнв људима без икаквих предзнања о модерном начину пи-

карактеристичиим мирисом можда на све* же печепи хлеs - дува у лиде, када се ч °* веку хфуди пуне неком безразложном cpe* ћом, и Још много тога што се чита у простој, афирмативноЈ реченици надолУ Је Зило топло и добро а што не може се каже и објасни из простог разлога што се осећаша могу само наговестити, што ј* дзвојбно за онога који зна да протумачи наговештај, а што се не могу обЈаснити Р е ' чима до краја. И то Је само Један примерА има их код Хемингвеја много. Смисао м°' дерног дела треба тражити иза редова, f

О модерној

сања. Алн то је сасвлм разумљиво. Истз као што човек коЈи прзи пут оде у опсру неће моћи да доживк ништа слушајући је, само због тога што не зна кного о оперсиом пепан»у, исто тако и човек који Је читао само к.тасик* (а поготову онаЈ који није ни љиж много читао) неће моћи да разуме Саројана, изгледаће му смешаи ■ псдотичан, чиниће иу се да Томас Елиот нагожилава у својим песмама речк без икаквог саеисла, да Је Хвмингвеј често досадал непрестаним поиавкањем без ккаквог разлога итд. итд. Лли че рада се о томе. Модервнста (и Ја сам почео да употребљавам овај израз caito збот тога што се жз напред реченог иодразумева шта мислим када га употребмм), модернкста никада иеће буквадио, рвчивш, да ошгше догађаје и-ти личсиост до краја. Никада веће детаљнма визуеано да дочара фжзнчку личиост свога Јувааа. Вжкада нвће обиљем речп покушати да објасм* осе9нш,а своЈих Ју.накУ. ХеАшнгвеЈ налример каже еамо ово; „Han.v љу је бидо тсвлв к дзбро", а ua чнтаоцу остаје да закључн кажо Js ш,егов Јуиак изашао у Једну звездану ноћ, Једну од ониз ноћи у пролеће када Је све осветљено бледовк мессчивом, а веггрић, пријатан, са неким

атмосфери створеној некада на изтлод с * свим необразллженом, неоправданом » ■** погтребнои реченицом, треба увек полаз*** од претпоставке да он никада не казке а* шта до храја, него само натовести сжис * <> којк lie сваки човек да схвахи онако како схвата живат, принципе, како дож****** догађаје, који ће да схвати свакв чо,е *’ уствари онахо, какав је човек. Сигурн«* » да је ова кљижевност највише интелектуа* листичка од свих копе смо досада ***** ' ксторији. А то је на крају крајева м прнродна ствар. Секуларизација чове*» в свести кроз векове тражила Је од ностк све више н вмг-те. Човек еред»ег» ка био ‘е сасвми задо*ољан наивн** м каха моралитета, илгледала му je ДО дкрл.ива најпростмје »слрачана пР*** страдаау веког utoeteJia иан невхае Д* ,кВ Сзахи нови кравац укосло Је у кн.мжвв*всУ једну алтелектуалну црту ветше и crar* избацнвао мз качжмшост« маивност * _ поставку да ев tmme ua читхопд »оЈм с* прихвата директно ocehai».»Ma бвз ваС^* д , ства разука ко*н је Bevirrn фидтср с*** живљаја сзвреие.аог човет*.

ИМИМРА И УМЕТНОСТ

4

ОБАВЕШТЕЊЕ ИЗ ТЕХНИЧКИХ РАЗЛОГА у ОВОМ БРОЈУ ИЗОСТАЛИ СУ ПРИЛОЗИ ДРУГОВА ВЕЛ» ВЛАХОВИАА И ВЛАДИМИРА ДВДИЈЈSРА О ЛОЛИ РИВАРУ. КОЈЕ ЋЕМО ДОНЕТИ У ИДУАЕМ ВРОЈУ. РЕДАКЦИЈА