Студент

О УМЕТНОСТИ

Зашто уметници СТВАРАЈУ?

Hicy наши тж, коЈи еу врекенг у стражњицу упрлги бжприви глшш. Владиикр Мајаховски Појаве се некад асоцијације наметљиве као обади. Сада ме прати сећан>е на онс чудесне Жикине зобеве пахулише којима је један други Жика хтео да /потоуни исхрану цинилизације. уз те пахуљице додати још којекакве ђаконије, јужно воће и источњанке зачине, па дв'уН могла да се једе та зоб. Тако је онај Жика хтео да обрлати човечанство. ОТПОРИ: КОЈИ И ГДЕ? Није тачно да је права уметчост магична и магнетична. Гра ђалин не воли револуцију, јер не воли ништа што му одузима сигурност, као што не воли уметиост, јер му ова открива етичку нужност борбе за ослобођење своје заробљене људске суштине и његовој бедној од.љуђеној појави у којој триумфује себичност и безличност подноси дело које делује горе од искреног огледала, јер носи у себи и захтев. Захтев који је дкректао супротан захтевима који су мотивисали илузију о ЈБудскости грађанске егзистенције. Нико се још у овом веку не

ОДГОВОР ЈЕДНОМ ОТПОРНИ КУ ВИООКОГ КАПАЦИТЕТА У комс ће ва самом почетку Владкмир МаЈаковски окарахтерасати колегу којм Је поку шао са травсакдиЈом por за свећу (зоб за 6об>

за!>а, а да тиме није постао и 'рађаншг. А револуцију стварау само они који су пр>ерасли рога грађашша. Исто је и са улегницима. Јер је уметност, sao и револуција афирмација едне друге, л»удске егзистенциie, која је негација грађанске. Док слободнот човека карактсзгале критички став, неслагање, гежша за мен»ан»ем порстка ггвари, грађанина карактерише 10тчин»еност томе поретку ствари и осећшве немоћи најчешће задомештено осеђањем самозачовољства. Та два соја људи зазликују се по свом ставу трема конвенцијама. Конвенције настају када сви цуди усвоје неки паметан и по рребан сгав. Он обично тада, гиме, престаје да буде паметан и тотребан и људи се боре за иозе ставове не обазирући се на ро што ће и н»их једном окамегити њихово победоносно усва|ан»е. Остаје трајна борба излеђу тежње за мен»ан»ем и силулације задовољства постоје\им, која прикрива калитулахију пред животом. Ко воли да ra потсете на издају коју је утинио, jep је кукавица? Отпори су према томе сасвим разумљиви и нужни, Нисам рекао: жељеоос, већ: ггужки. Као што је нужна и борба проткв њих. О томе су на нашем језику најлепше писали Крлежа и Цавичо. ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ? Злоупотребљена теза да је уиетност субјективни одраз објективне стварности оправдала ie многа злодела над уметношћу. Између осталог уништење Јгметности на шестини глоба.

Та мисао која на свом мвсту има своје значење, уиотребљавана на погрешном, као парола, значила је и значи само штит раздражљиве заосталости, одиосно, у нашим условима, заступника бирократске идеологије у борби против људских импулса уметности, које су ови увек осећали као ааггидржавне и уперене против њих. Придати умегности одредбу која се може дати и филозофији или религији, јер је општа у борби за посебно одређивање тог подручја човекове духовне производње значи погрешио везивати судовс чимс се огварају могућности за свакојака даља искривљавања. Шинкова дефиницнја уметности хоја не искључује горњу: „стваралачки израз друштвено условљених људсхих емоциЈа“ изгледа нам исправна. И револуцију и уметност праве храбри и незадовољни људи. Само док први циљеве остварују практично и објективно, други их постижу на другом плану стварајући једну нову стварност а задовољавајући при томе и општељудску гготребу за легпим. ЗА КОГА УМЕТНИК СТВАРА? Уметник не ствара за широке народне масе, нити ствара за себе, јер ипак ствара да саоп ш т и. Но, не ствара ни за своје пријатеље, Јер не мисли шта he да мисле, имају ли слуха за Це-дур и имаЈу ли бубну опну за пријем тонова уоггште. Он нс мисли за кога ствара. Саопштава свима коЈи имају слуХа и жсли да га сви имаЈу Јер ствара да сао п ш т и.

Оио што ое зодае стандардни укус, негацнја је укуса, јер је негација индивидуалног, а катвгорију вазвану укус додељујемо искљуниао индивидуи. 10.000 људи које је одушевида „Песма“ могјји су имати иде нтинли укус, али кису могли имати стандардни укус. Људима са стаздардним укусом не свиђају ое уметнцчка дела. Они нису људи. Њима се свиђају брокзани песници на Калемегдаиу и Васа Чарагтић пред Домом ЈНА и румене слике дралсесног Kolesnikoff-a које пропала буржоазија сада распродаје по комисионима, јер joj требају паре, али то није уметност. Јер су лроизведени а да тимв није и задовољена једua људска потреба за стварањем. ЗОБ ЗА БОБ У резнмеу написа друта НикоЈрића нарочито сс oceha рецидив једног лачина мишљења кога је нарочито красило претеривање о коме је говорио Хераклит. Не можемо оптуживати књижевнике Космета што пишу ггесме или прк)зу место да гуслају, јер је 3/4 народа неписмвно, па их не разумеју, Између стваралаштва и некултуре једина је директна веза у томс што се исључују. Некултура је гшаче ораница за просветне власти и све прогресивне снаге и уметнике, али је прворазредни друштвени задатак уметника пре свега реализација стваралачких и антистандардних тежњи. Културна заосталост једних не би смела да заустанља стваралаштво дру гих, поготово у друштву у кзквоме живимо ми. ♦ А гипсани Грци не служе само за цитате. Једноме Ескулапу у једној београдској Народној апотеци обесили су као правом оендвич-мену о врат таблу: Вршиио преглед мокраћс. И какве свс то има везе са уметношћу?

Душан МЛКЛВЕЈЕБ

ВЛАГОТА РАДОВИЋ: Скица

СКИЦА

Тишмно... У oodu се огледао један заборављсни дмк. Наташа, немој! Немој, Наташа! Неколџко кругова... У води се изгубио један заборављени лмк. Река је окуборила тужно: Наташа, зашто? Зашто, Наташа? Тишина.

Лесковац 1952 год.

Првољуб ПЕЈАТОВИЋ

МОЛБА

Зар није онда природно што се кљ»же»ност развнјала у познатом правцу, зар внје природво што је даиас дала Томаса Влиота? Зар иишта не говори симптоматлчна »онцизност и сажетост речениде неких савремених писаца? Савреиени писци пишу за салремене људе, а иије ли савремени човек, више у Америци иего код нас, машииа која наврат ианос доручкује, у трамвају чита новинс, а за рома* не има времена само онда када путује, п« их чита у возу? Сзвремени човек немз ни времена ни стрпл»ен»а за Балзакзву опшир-

Хоћу да се заборавим као непријатпост Мајко, роди ме за себе поново у колевци слеха Увиј ме рукама и наршавом среће. Хоћу да се зовем Сунчан —не би ли бољи био. Добар сам кад је у предграђу мирно. Добар сам кад су ноћи добре, С лесецол лутам и удварам се трешњала Доживео сам највећу љубав света.

Јеврем БРКОВИЂ

ЦРВЕНИ УТОРАК

НА неб у црвсног слехо, бслс сказаљке су се бодирнуле Pauiupuo сам npcre Из Ллана на лртво лишће пролио се мирис u запалио вече. Сећам се Изгорела је једна ноћ По воштаним, зидовима спуштали смо завесе од nanupa и светлости Био је минут ћутања и сребрног кружења пгица Кад је почео ветар? Н ко се уселио у недовршене грађевине? Ћутим Неко сања да ле додирне Вечерае Иеизбрисиво остаје црвени уторак на ветру

Милутчн ТРПКОВИЋ

ФЕЉТОН „НАРОДНОГ СТУДЕНТА"

психолошких егземллара. И све до трешутма док та тежља за оригкналношћу не ирестаue да буде напор секундарног значаја, рок ие постане циљ сама себи, све док се oceka да је импулс који Је покремуо лмсца садржајне природе, да он стварно има да каже нешто, све дотле рецимо хемлнгвејски начин писаша (на који се многи угледаЈу) мма потпуно своЈе оправдале коЈе Je класичмо исто толико колико Је н модерно. Јер, откада

бнла м чомм. у смвом мвкои шеширу који доамкуЈе аослед&е збогое* са брода коЈн излкзе мз ауке, хиди девоЈку која има и коЈк нема успеха у позоркшту, види хил Слободе, кроаоме аутомовида, днмике, банке. људе у им>, Дос Пасос чуЈе и види у нсти мах читав своЈ град. Али ни на једнои иесту у читааом ромдну <m ие каже буквалио, речима: ма улхди Је гужва, хилода ствари се дешава у истн мах у овом граду, људи у Јсдном тренутку пропадаЈу и уздижу се, енсЈу со м плачу, «м никада не даје тамва обавештеља. Такав утисах, кного импресианиЈи нето што би бно оиаЈ постигнут објаш&еаен добиЈа се од форме, моагтаже, хонструнцнј« цспрекидане, нервозне, ужурбаие, вечит* узбубеие ш у помрету ште претставља жнмот кахвог ra вмди пмсац. Зар Је могао да ее иађе адекваткмји израз за трансаоновамке милмоискот ЊуЈорка у кмииЈатурне комтуре фориата кљиге од кратких фрзгмеитарних сличнца са стотииама лнчнзстм од хојих с« нноге поЈаве само U тренутак да би се одмах мзгубмле у градском метежу више се не ираКаЈући под пишчево nepo, од намзглед бесиисденмх увода у сваку главу коЈм показују геиијалну инвемтиваост велмког аттермчког писца. Овде Је форма мдеално проиађена. Она просто фрапира reиијалиошћу заиисли, а и (ништа мање) оства режа. Дос Пасосоаа кжмжевност Је етземплар коЈм неиа прммера у светској књижевности. Таква је књижевност и ХемингпеЈа, Шоа, ХакслмЈа, Фокнера, Кафке, итд итд., м баш због тога Је немогуће говоритм у исто време о гвима њнаса заједцо. Могуће Је даватн само гемералне оцене чеето апстрактне, од каквих је унаавном м саставље« оваЈ напмс. Сигурво постоји миого људи Koju размчшљаЈу м ммаЈу властите назоре о модерноЈ кљмжевности, тахо да оваЈ напмс ако нн због чега другог, може да буде користан као потстмцаЈ на волешгну у овом праццу.

Слободан СЕЛЕНИЋ

Књижевности

ност и за Толствјезе ронане гж 290 глвонн* лмчности. Живот савремсног човека Је интеизивнији, пунији, запосленији и бржи. А баш такра је и саврсмена књижсвност. И она тече брзо, без задржапаља на поједнн..стнма. трудећи r да буде интензивна и пуна догађаја и обрта. какар онодкко кодмжо Јз жјиво*■ савременог човека. Томас Е.хиот на изглед без везе са претходним тек стом, у Алфреду Прафгоку каже: „ишли тамо и овамо причајућм о Микеланђелу. Оц уствари са мало р«чи каже врлз много. А то је баш оно што треба вечито запослсиом модерном човеку који живи f доба владавине принципа: време је новац. В Р ло је тешко давати генералие оцене о »модервмзму** (опет пона»л>ам реч која е поникла иа кашем тлу, код нас У земљи, »оја црактично не значи ништа) о модерпо кн»нжевности, давати универзалну свеоп«иту карахтери сткку о свим писцмма данашњипе, ваш због каражтермстичнв хетерогсности ст двва м стремљеша. Могло би се можда Р« ' да Je заједничко обележје савременс кн>и жсвности баш жекч хетерогеиост. баш ДОелсдаоет у тежв>к за оригиналношћу, У тгж пт зл пронадажо&ем нових форм*. тема

кн-нжевнзст зна за себе, маљала Је обашхе. теме и форму, али оно основио, суштимско ocrajc увск и увек he да претставља обЈектнвну вредност, чему имамо и да захвалимо што се даиас Шекспир не цени ништа маље, чак се цени више него пре сто, двеста нлн триста година. Ссновне одлжке и умиверза.дне ква.тмтете кљижевн зсти немогуће Je изменити, Јер би то значило нзмемитм кжижевмост у нешто друго. М»њл се само форма и ироблематмка прилагоћаваЈућм се начмну схватања и животу своЈих дана. Манхатан траисфер ниЈе лош« илустрациЈа за горн»с излагаље. Било увек узнемиреног, сензибилног Дос Пасоса куца темпзм његовог града. Бука Мацхатала, врева авекиЈа пулсирв у његовмм жилаааа. Манхатан трансфер је и Цими Херф и Елем н Балдвин и стотипа других чичмостм хоЈе ее појаве иа моиенат, нсста.тне и површпв нав и врева и метеж милиона људи у његовом граду. Дос Пасос чује у иети мвх »ш*у иродЈсаца новина и сиреие аутомобила и рвзговзр случаЈних пролазпижа м кршк порвд" с н п.тач због иеуспеха џ смех после v Дос Пасос у иети мвх види м крваво тело које ее копрца под точковима аутомв-

ФИЛМ

ЈЕДАН АМЕРИКАНАЦ У ПАРИЗУ?

Ако кажело да је овај филм добар, чак врло добар —а љубитељи лодерног балета и добре Гергивинове музике ида је одличан б ићемо без сумње у праву. Али ипак се ие можемо ослободити утиска да смо у неку руку разочарани, и још више да го ни изблиза није оно што смо очекивали од такве теме и испод таквог наслова. Јер, шта смо ми уопште очекивали? Филм инспирисан Гершвином, филмски израз његове музике? Ако је тако, онда смо задовољни само једним његовим делом балетол где заиста налазимо правог Гершвина и његовог Американца, док садржај осталог, већег дела филма сладуњав и сентименталан, стереотипан љубавни заплет мало одговара тону и карактеру ове Гергивинове композиције. ДА ЛИ ЈЕ ТО АМЕРИКАНАЦ?.. Kada већ Џери Малиген или Џин Кели није Гершвинов Американац, da ли је то уопште Американац, један од многих који сваког d ана стижу у Париз da noтроши извесну количину долара? Да ли је то добро noзната мало комична фиџура америчког малограђанипи, чији су послови пошли доста добро и којгс убеђен у снагу свога долара и супериорност своје нацијс, полази у Европу да види тај стари свет, који има нешто културе и старина, (ке u много новаца), и затим с пуним цеповима проспеката јури np париским музејима, боемским кафанама u другим значајним лестима, гледајући на часовник и покушавајући да за крагко време схвати сав тај cecr који како га његови добри новинари уче nponađa? Изразита и оригиналиа сцсиографија коЈа чссто апсорбујс играче,јако наглашеии симболи, екстравагаитни костими, ликовм ТулузЛотрека, доста маште у кореографиЈи ЈДик Кели Ја. Свс то ново. лепо и нсочекивано, та Je оно што овде вреди, што потсећа на Гсршвина и на Па риз и оправдава многе награде и славу коЈу le оваЈ филм со бом до«ео.

Ко је овако нешто очекивао, тај се још једном разочарар и коначно већ утврдио да Амвриканцн нису нацнја која као например Французи или ми има довољно ширине да се неки пут потсмехне и самој себи. Ствараоци филма овде су се одлучили за један традиционалан, класичан и данас већ нереалан тип ЈенкиЈа, симпатичног и весељака који све олако схвата и све му полари од руке. Ttd тај начин се прдшло јевтиније; ако се и провукао који виц на рачун Американаца, то је био смех само Једним крајем усана, да се мали амерички грађапи не би љутили да неко „каља 44 нацију или да се пеки докон сенатор не 6и сетио да испитује везе сценаристс или редитеља са Русима. Овако су ти исти Американци видели једног свог Американца, Џина Келија како вегито изводи своје шале и степове (и угред заводи лепе француске девојке) а Парижани стоје около и диве се с једним изразом на лицу: „Ех, ти ђаволски Американци 4 '. Задовољни оваквим својим ликом на платну, onu су напунили ceoje месне биоскопске дворане и тако се десио редак случај да је један добар филм био бестселер највшие посећен филм своје године. ~.И Д А ЛИ ЈЕ ТО ПАРИЗ? Сем неколико лепих колорисаних слика познатих нариских улица, правог Париза, оног који живи, скоро нисмо ни видели. Ево шта о томе каже један мало револтиран Енглез: „Тако се десило да док је „У граду“ (сличан филм са Џин Келијем и Вером Елен прим. Д. С.) повезан са срцен Манхатана (чак више него што 6u се од Холивуда очекивало) овде уместо „Paris qui dance“ који иам је приказао Рене Клер, имамо нешто што нас Енглезе нервира у америчкож покровитељском ставу npeма Паризу, Француској и свим тим комичним Парижанима, који се често не разликују од неког смешног Eepoпљанина у Лос Анђелосу или неког дебелог и насмејаног грчког келнера". (Филип Коуп-Валас у Сајт Енд саунбу). Д. СИМИЋ

ТРИНАЕСТО ПИСМО

Шипарице су жељио чекале великог љубавиика чиЈа их Је вена на челу пленила. Л он, пустио браду и признао да је матор, играјући свогз вршшака, старог лекара у канадској провинциЈи. Овај је филм америчкж верзија Клузоовог „Гаврана“ свнмљеног 1942. Тема Је несумњиво ввше одговарала Французнма не само због веће слободе у третнрању човекове емотивности и њених изоблнчења већ и због хуманиЈег, ироничног, става према малограђанину.

ГЛЕДАЋЕМО..

...филмовану оперу Ђузепе Вердија ТРУБАДУР који је, свакако, режирао Кармине Галоче.... италијанског коминара Тото-а у комедији ЖАНЦАРИ И ЛОПОВИ редитеља Мариа Моничелиа и Стеча... ... у филму ТАЈАНСТВЕНА УЛИЦА Хенри Хатаeeja сцене које су no изјавала предрекламе снилане на самом одељењу за судску медицину Харвардског универзитета... 5

КУЛТУРА И УМЕТНОСТ

m Ч s