Студент

pro et contra

sa studentskih galerija

Da li je "Kraljevo" za estradno izvodjenje?

Povodem premijere Krležinih »Legendi« u Beogradskov dramskom pozorištu Rane drame Miroslava Krleže doživljavaju svoju premijeru skoro četrdeset godina kasnije. Pitanje je treba li upošte »Legenđe« nazvati dramanrva, pitanje ■9 da li je Krleža pre »Vučjaka« uopšte pisao drame. Ne upušta.iući se u raspravu o tome šta drama treba da ima đa bi to bila, bolje je da saopštim lični utisak a su »Legende« više nego pretežno poetske tvorevine, a su бак i više nego »drama u stihu bez stihaa. To se, 'ostalom, i vidi po njihovoj većoj sličnosti s Krleinom poezijom nego sa pozndjim dramskiTn stvara’aštvom istoga autora. Kao i svaki put kada na pozormci treba izvesti 4 akve nescenične soenske poeme, valjglo je iznaći vizuelan izraz koji ne treba da bude pckazivanje onih ’ica koja kazuju tekst već veoma slc-bcđ.na ilrstrecija uštine prikazanog, pdščeve osnovne zamisli. Iz propratnog teksta (koji su na ovoj pretstavi imali čitači) vidi se da je Krleža »Kraljevo« video kao ■Jrandiozno-stravičmi viziju koju ni najsavršenija tehničlca oprema pozomice ne bi omogućila. Reditelj Г>еdić je zato, ka« što je to već jednom učinio sa studentima Akadetnaje za pozorišnu umetnost, odlučio da se oslc»nd samo na tekst bez dekora, bez kostima, sa najosnovnijim, stilizovanim kretnjama »povišenog čitanja«. Zbog toga su se morala čitati i uputstva za pozomicu. Tako je ovo jeđini i neophodan način upoznavanja s ovim značajnim radom, ne treba gtibiti iz viđa koliko on u biti ne odgovara delu, koliko je deo »Kraljeva« koji ostaje daleko od gledaoca i u najboljoj ovakvoj interpretaoiji. »Kraljevo« рге svega nije dijaloški komad. Namena reči u ovoj. legendi je ponekad ravna neartikulisanom zvuku: ona, uz druge propisane šumove, ima da dočara jednu noć рошаше životinjskog i Ijudskog i to tek može postići etopljena (najbolje u masti čitaoca) sa urnebesnim prizorima i divljim bojama. Krleža je kasnije pisao komade kod kojih viđeno uopšte nije naglašeno njih je lakše zamisliti u estradnom izvođenju. Nije zato ni slučajno što se na obema pretstavama »Kraljeva« ponovilo jedno; epizoda sa Janezom koja je jeđdni duži, povezaniji, trezniji đijalog bila je jedino mesto gđe je delo uhvatilo pouzdan kontakt s gledalištem. Svi nagoveštaji čitača o jezivo-ogromnim zbivanjima na vašaru nisu mogli imati nikakav zvučni i gledni adekvat: ostavljali su publiku svojoj mašti koja u pozorišnoi đvorani slabije dela nego u sobi za čitanje baš zato što očekuje tipično p>ozorišne potsa bine. Ргеша onome što je čitač čitao, povremene upadice ostalih glumaca bile su blede i iseckane, retki su bili trenuci kada je pretstava imala neki zamah. Ш Reditell je, ispravljajući ukusnu stilizaciju kretnji studentskei pretstave. u pretstavi Beograđskog dramskog pozorišta nešto poremetio. Shvatljivo je koliko je teško umeriti. ustvari samo naznačiti, pokrete ijrvođača i to tako da to u odnosu na stvarni pckret budf kao čitana reč u odnosu na aktivno kazanu, kao smoking u odnosu na kostim. Dešavali su se, međutim, sesti prelazi na-л puno podražavanje stvamih kretnji koje ovdeji najveštije izvedeno. može samo da smeta kao što ,fe naročito smetalo »bekrisko« pevanje s grljenjem i često izlišno mahanje rukama. Izgledalo je da ne mogu đa govore izrazito ne gsstikulirajući čini mi ; se da je to ovđe bilo često potrebno bez 'bzira koliko je to subjektivno neprirodno izgledalo. se trebalo plašiti ni ukrućenosti, nekretanja u zvesnim trenucima. Brojanica i himna samoubica ielovali bj tako mnogo snažnije i više sudblnski. Ansambl Beagradskog dramskog pozorišta se u ivom teškom kolektivnom radu kao celina do-bro mašao. bilo je očigledno da su Mihailo Mihailo Viktorović Jovan Janićijević i J redrag Laković ođ muškaraca i ceo ženski ansambl naročito Olga Ivanović i Ksenija Jovanović) bolje eetili one proporcije o kojima je malopre bilo reći.

V. DIMITRIJEVIĆ

DOLAZAK

Plava kao KorCula na crtežu petaka I nedopletena pletenica kad regrut pođe, najsitnijim ujam sunca n mlinu mravinjaka, vtnograd glađan Juga 1 dlana Sedno grožđe. Plava kao аШ gđe me tuga prolepšava ona Sto gazi kao u đevetom selu, во2 fto zaljnljan zove 1z mlsfllh trakava ona, Sto krade i moju svu nedolju.

Mllosav Mtrkovlć

KULTURA i UMETNOST

Proljeće u Badrovcu "PROSVETA“ 1955, BIBLIOTEKA BRAZDE

Vladan Desnica:

Posle polivaientne srpske proze Dobrice Cosića i gugutave zbirke pesama Gustava Krkleca, ugledna izdavačka kuća »Proeveta« iz Beograda pohitala je da nam daruje još jednu valjanu knjigu: Pripovetke Vladana Desnice. Kakav đar i kakav darodavac! Jedan izraziti pisac, koji tako'zrelo rsspoređuje Ijuds-ke . sudbine Po dlanu same sadašnjosti. pružio je visoko gradivo kojs ima sjaj celih dukata i snagu pravoga kovača. Zbirka je više nego Lzbor iz jednog razvojnog stvaranja, koje mora da bude ponos naše savremene pripovetke, posle svih njenih agonija*. i sumnjivih klackanja. Da čitaočeva radost bude veća, treba odmah reći da je Hrvatska u svom cvetnom napredovanju (Kaleb, Marinković, Segeđin) učinila uzornom i poletno delo V. D-esni-ce. Dvoumljenja više nema; svaki potomak pred policom fiomaćih knjiga bio bi sada grimasa naivnosti i darovitog neznanja. Sada ni 10 prstiju ne mogu da zadovolje jedno divno brojanje, brojanje celih pripovedaka u nas.

Kada se pročita zbirka V. Desnice, svi tasovi i gramovi dosadašnje kritike bivaju nemoćni da održe težinu ove knjige; knjige kamere sadašnjosti koje se prefinjeno i hitno uvlače u naizgled prazne likove dalmatin«kog sitnog sveta, građanstva, činovništva. Sa jednom fantazijom koja se d-odiruje sa CapekovSkim zanimanjem za čudnovato u sitnom proetoru, ove pripovetke doetižu raznovrsnoet i novovrsnost kazivanja. Tu realizam nije sfcidljivo devojče u skamiji, veo snaga radoznalosti i saživljavanja. Kad treba. rečenice su kratke i zavisne, nlkad pune drvlja i kamenja, digresija. Primorski gradovi nisu samo pregršti svellostP i one rasiboIjene шоге, već i klisure promašenih, tragikomičnih .likova, Ш imaju rnrsku svetlost »Olupine na sunucu« ili kratku pokretljivost guštera pod njima. Ljudi koii se trzaju, koji su nečim ograničeni, obgrljeni palanačkom svakodnevicom, ustajali su u ribnjaku svojih navika, tetovirani njenim zakonima iz mladostL

Bilo bi naivno kada bi ti, večitom tačkom snižavanja izduženi likovi bili shvaćeni kao blagi pioni na realističkoj matavuljskoj tabli. Kod Desnice predeo i pokućstvo ponašaju se pobikio, dakle, okolina ulazi u sastav duševoog pejzaža. Miadi slikar iz »Posjete« dolazeći u zitnski sumomu varoš pun je unutrašnjih magli mutne tišine 1 Ijute nesanice. Cak je i vreme (ta zagonetna dimenzija pisca našeg doba) određeno junakovim stanjem, tako da (u pomenutoj pripoveci) u unutrašnjoj odaji staroga profesora vreme odgova.ra metafori »Dremljivo domače kučence«. Ali, sve to ne čini ove pripovetke napregnutim u grđenju i magličavim gradivu, već čitkim sve realističkim pretapanjem stvarnosti. Oduševljenje sa ovakvom knjigom u ruci nije na odmet. Ono me nagoni na ovakvu bitnu belešku koja se daje iz prve ruke kao što se u dobrom sehi daje jatouka žeđnom putniku namerniku.

Milosav Mfarković

POŠTEDA

Pri čа_n a g r_a đ_e n a _IV n a gгa d o m NA AUTOPUTU imali smo ambulantu скЗ pleha. Neprijatno je sijala u kržljavom voćnjaku. Sedeli smo na klupi pred njom, zevali i čekali lekarku. Bilo je crveno veče a lim je još bio vruć.. Gledao sam svoju vezanu ruku i pokušavao da pokrenern prste. Znojio sam se i jedva odolevao želji đa viđim kakva je ruka ispod zavoja. Bio је tanak. Nikakav zavoj nije bio na njemu. Opsovao je. Opsovao sam i ja da bih pokazao da sam čovek s kojim se može razgovarati. Dosadilo mi i ovo, reče. Opsovao sam još jednom. Ostanem sam 1 teraju me da skupljam drvca. Ti si iz četrdeset pete? pitao sam. Aha. A ti si odavde? Pokazao je baraku. Klimnuo sam glavom. Radili ste po kiši? , Bio sam u zaklonu, nosdo sam vodu za mobor. Je 1 kod vas Jelena? Jeste. Ruskinja. Jelpna Lebeđev. Kurva, rekao sam jako. Kurva. popravio sam sq tiše. ■ , Išla je s jednim plavim visokim? pitao je učtivo. S kim nije? Da li znaš Peru Straipca? gpvorio заш razmetljivo kao dete. Ne. On ima poljski krevet i spava odvojeno. I kod nas ima jedan spava u padžami. Pera joj j« sadašnji. r .. л ~) џ ( Kome? Jeleni. Kada sam bio stražar, video sam Љ kako поби idu preko trase u šumu. Sto ih nisi zaustavio?

Nisam odmah umeo da se izrazim: Nisam saneo. Ona kao da me ne vidi. Morao bih da tužakam Peru. Pustio sam ih da odu i posle sam bacio kamesn. Kakav? Običan. ciglu. Na njih. Setdo sam se kako je komad opeke kidao lišće i trupmio u zemlju. Mogao si da ih udariš, гекао je razmislivši malo. Nisam hteo. Zaiota nisam hteo. Pokušao je da pije vode na pumpi. Ona je samo suvo kašitjala. Je 1 glupa? Nije. Eazgovarao si s njom? Nisam. Neće. Govori samo s takvima kao što je Рега. Kakav je Рега? 1 Visok, plav. Sta s njim priča? hteo je mnogo da zna. Ona govori a on ćuti. On je mnogo glup. Otfcud znaš cja i ona nije? Znam. Vidi se. Znaed. on ima uutonteta. . I 'т-цм ц Kako misltš? pltao sam a nisam ni pokušavao da razumem, S tobom ne bi tafco.

PLATNA VERE JOSIFOVIC

L ikovnе umetnosti

Posle izložbi koje je ралигеrii.la u zajednici sa svoj'kn suprugom M. Berendjljom u Zemunu* (1953) i Zrenjaninu (1955), Vera Josifović je ovom prilikom prvi put pokazala švoja platna beogradskoj pub Mci. Ova mlada umetnica pripada poratnoj gesneraciji slikara. Likovnu akademiju je završiia u klasi Nedeljka Gvoadenovića 1946 god. Njegov uticaj se, međutim, teško može osetiti. Kroz tridesetak radova može se zapaziti isključivo interesovanje za predele-eksterijerno slikarstvo. Enterijeri i mrtve prirode su ređi. dok portreta i figurativnih kompozicija nema. U večini radova, rađenih najčešće uljem, preovlađuje razvodnjen i često hladan, neplemenit kolorit, Nekoliko radova tamne game naročito ukazuju na nedostatak akcenata i daha. Cak ni đva pokušaja pastelom. kojima se ne može poreći ргосеnat intimnosti, ne zrače to. plinom i pcožfivljenošču. Kompoziciono siMke Vere Josifovič deluju neubedljivo, U tom pogledu to su radovi obično sa obiljem detalja, obrađenih bez isticanja i podređivanja pojedinih partija, Zanimljivo je da ima slučajeva gde su i interesantni motavi neživo. koloristički pporo i valerski suvo ispričani. Cvrsta postavka u сгtežu bi možda donekle окгеpila ovu anemičnost i роргаvila utisak, međutim u većinl radova njoj nije poklonjena potrebna pažnjaJU »Odmoru« napr. ona se graniči sa dliletantizmom). Na tehničkom polja Jo dfovićeva je nesumnjivo jt ča iako i tu ponekađ dolazi do monotonije pri updtrebi s obodnih namaza-tuševa. N en kolorit »Zaliva na Korči Li« nedovoljno potseća na кошpoziciju senzativnog Matisa »Kraj prozora« Interesantni su i koloristički skladni njeni pokušaji tempera na staklu. »Sivi enterijer•< i »С.гvena fotelja«, iako deluju više kao skice. već ne oskuđevaju u valerskim i kolorističkim kvaiitetima. Možda je to područie kome bi se u perspektivi Vera Josifović trebalo više da posveti, poštp, izgleđa, bolje ođgovara njenom temperamentu.

A. ANDREJ