Студент

Десетогодишњица радних акција

КАД ДOЂУ BO3OBИ

(Документарна репортажа) Кажу да није припадао њиховој бригади. Једнога дана, док је киша! падала, Алија уђе у четну амбуланту мало збуњен. Чуо је, вели, да се у његовој Босни гради пруга и да међу градитељима има тако младих као што је он. Дан раније је први пут био на радилишту. Везао је свог јарца украј трасе и тражио да му колица А када их је добио, радио је као одрастао и није се уморио. Насмејан гура колица и не сустаје. Пругом he се овом он возити, возиће се, кажв, чак у Сарајево, у Шамац, у Брчко. А тога дана се заплакао Алија. Стао је на оштар камен. Лекара је онда први пут видео и заплакао се пред његовим лицем не зато што га је болело, него не би ли натерао човека у белом да климне главом. Јер, Алија је питао: „Могј/ ли опет на рад?“ А можда је Алија смишљао да лукаво побегне. Да каже како мора на трасу одмах, не би ли видео да му јарац није утекао. И док ми тако неко прича о Алији причу, тражим у том дечјем лику нешто што би ме везало за време десет година уназад, што би открило у њему лик човека са акције. Две пруге и на њима људи Алије. Од прве почнем, са другом не завршим... Па ипак тражим документе само о њима, јер су прве. Новински извештаји „Као наставак крака Винковци —Брчко пружила се Омладинска пруга од Брчког долином Тиње, преко Мајевице избија на Спречу и долази под Коњух до Бановића, у угљени басен.“... „Шест студентских бригада кренуло је после завршених испита да у највећој послератној акцији покаже колико је наша студентска омладина заиста народна, да се на делу покаже лик новог, пародног студента.“ Такви су били новински извештаји 1946 године. За оне који данас хоће да се упознају с тим данима пре десет година, или потсете на њих, остали су ти извештаји, дневници су остали, пруге су остале, Алије. „Радови на станичном платоу станице Тиња, на тринаестој деоници, нису још ни отпочели, када је четрнаеста бригада „Соња Маринковић“ стигла. Читав терен био је под кукурузима, испресецан врзинама и запречен великим шумама. Трећину бригаде су чиниле девојке. Нису ипак застали збуњено. Истина, видело се понекад неумешно руковање алатом, али су студенти агрономије и шумарства брзо свикли на рад.“ На много места се у овим новинским извештајима помињу страни студенти; Индуси, Грци, Канађани. „Када су у састав тринаесте ударне бригаде дошли студенти Индуси, колективни живот бригаде их је одушевио. Видећи како брлгадири и не гледају садржину пакета који им стижу, већ их носе право економату колектива, Индуси су приложили у колектив своје последње цигарете." А једном је сасвим искрено написано; „Тешки су ови први дани. Не знам да рукујем алатом, а пликови искочили после два сата рада. Једва дишем. И све ми изгледа да нико у бригади не зна да организује рад како треба. Зар не би било боље да се мање гомиламо?“ Да, то су нечије плашљиве мисли из тих првих дана. Не чуди ме да их има. Како си оно рекао, друже: „Нико од студената није раније градио железничке пруге“. И можда их je мало знало, само оии који су о томе морали да уче за испит, да постоје земљишта различите категорије. Десетодневни налози да постоје. Да су врло корисне групе двојке, осморке, шесторке. „Терен је био прилично тежак, читам, категорије треће. Као и код осталих бригада, резултати нису у прво време задовољили. Били су испод норме“. За ипак, када се будете провезли за Брчко или Бановиће поред тринаесте деонице (памте ли људи деонице од пре десет година) погледајте на пропуст. Можда још ту пише: „Тринаеста ударна београдска

студентска бригада „Стеван Наумов", заборавићете на новинске чланке који нису говорили о ударницима. Гледате ли бетонске пропусте док путујете? О чему мисле путници када путују? Путници када путују гледају кроз прозор у даљину. Путници када путују замшљени су. Има путника који на неким пругама у неким тунелима уздрхте и ти путници гледају у све пропусте и насипе. О тунелу једном Извијена пруга пролази кроз дубоко усечено брдо. Чак на петнаест метара далеко пуца земља. Претећи зевају дубоке шкарпе, земља јуриша на колосек, а људи подмећу своја рамена; подмећу греде, цементне зидове подмећу, даске које пуцају подмећу. Па је борба даноноћна. „Када би на филму био снимљен само један радни дан на тунелу, каже неко, тешко би ко поверовао да то ипак није мало дотерано'*. Копа се шест или седам метара испод раније постављеног темеља. Да би земљу избацили, три пута је пребацују с лопате на лопату. Не виде се омладинци

Грци, који под земљом копају* песма се само њихова чује. И сви је прихватају. „Само да воз не стигне пре него што они заврше тунел“. Новембар, шести дан. Прекинувши тробојку, ишаран паролама и графиконима, натоварен симболично угљем, захуктао се. Први пут. Сада је пред тунелом. Воз. Пре месец дана на овом месту лежале су хиљаде кубика испуцане глине и лигнита. Превојни усек деведесет девет се срушио. За тридесет дана невиђене борбе по, снегу, мразу, киши и блату изграђен је тунел број три. Воз је хуктао ишаран... ишара... ишар... иша... иш... и... и ушао у тунел, па онда изашао, прошао кроз тунел. А неко je рекао, сећамо се како је неко песму рекао: „Само да воз не стигне пре него што они доврше тунел.“ 1947 Година је прошла. „На састанку Шестог пленума Централног већа Народне омладине Југославије, друг Михајло Швабић је одржао реферат: „Изградња Омладинске пруге Шамац Сарајево", где је подвукао... Угаљ и гвожђе.

Тиме је најављена нова победа напора. Угаљ и гвожђе. У Долини Босне, око Вареша, богата су налазишта добре гвоздене руде. Недалеко одатле, око Какња и Зенице угаљ. Ту негде у близини, за коришћење гвоздене руде и угља, треба изградити металургиска предузећа... И није то све. И није. Изабран је одбор за формирање студентских бригада. Новине су поново испуњене акцијашким темама. Објашњава се економски значај пруге, говори о задацима студентске омладине у њеној изградњи. Инвалид Александар Илић, студент медицине, пошао је на пругу, пријавило се 159 студената прве године Фармацеутског факултета, организован је шоферски курс за студенте, изашла је из штампе књига В. Влатковића: „Белешке са пруге“. „Књигом и пијуком" постала je парола београдских студената. Једнога дана је забележено двадесет и шест радних бригада, а већ неколико дана касније формирана је, после мартовских испита, тридесета студентска београдска бригада. „Овако код пас раде“ И поново... Кубици, прелазе заставице, ударне чете и бригаде, и послови ван предвиђених терена. Ван предвиђеног терана? То је тако само на први поглед. „Прва група већ је кренула у Равно Село. Треба пружити помоћ при жетви једном сиромашном сељаку“. „Нас десет ћемо везивати снопове, а других десет носиће их на одређено место“ каже градитељ Добривоје Јовановић. „Сељак се слаже са расподелом посла. Рад почиње, Снопова је све више, али ипак нешто запиње". „Другови, боље да везујемо снопове прућем, то је брже; код нас у Србији тако раде.“ „После неколико часова њива је пожњевена. Сељак нас испраћа. Маше и довикује: „Довиђења децо, хвала вам, уштедили сте ми четири радна дана!“ Четири радна дана. Чуо сам то већ негде... Десетодневни „налог“ 1 август 1947, Љешово. ,Данас смо добили десетодневии налог из деонице. Предвиђено је да за осам ефективних дана уградимо 960 кубних метара земље, па онда планирање... На бригадној конференцији дали смо обавезу да ћемо завршити овај посао за шест дана." 2 август. „Радимо на мосту ина насипу... Они што су радили на насипу пребацили су норму за 115°/e уградивши 243 кубних метара земље. За два дана у насип је уграђено 525 кубних метара земље. Значи, урадило се више од половине." 7 август. „Промене у бригади. Наш досадашњи командант додељен је на другу дужност. Сигурно опет за команданта неке друге бригаде." »Четврти дан се већ такмичимо да пребацимо норму. Радили смо на насипу. На завршним радовима. „Тако је бригада за четири дана извошила свој десетодневни налог пребацивши га за 104°/о.“ 9 август. ■Други десетодневни план“. 13 август. „Последњи дан да пребацимо норме нашег другог десетодневног налога за свега четири дана“. 15 август. »Други дан нашег трећег десетодневног налога.. .** Гледам прашњиве корице дневника: „Четрнаеста београдска студентска два пута ударна бригада Махмут Бушатлија“ тамо пише. Две пруге и на њима, и у њима сељачић Алија, који је онда, пре десет година, први пут видео лекара у своме селу. Који је био нестрпљив да путује, па дограбио колица. Доживео је онда нешто прли пут. Нешто што пре тога није познавао. Сви ти младићи и девојке, бригадири, живели су један нови живот онда први пут. Све што се тада урадило било је први пут. За све њих је то био само почетак нечега што је долазило, чији су мирис и чију су топлину већ осећали. А кажу да Алија није припадао ниједној бригади. Био је, значи, у неку руку бригадир космополита. Кажу како је само долазио на трасу, сваког дана је долазио, везивао је ту свога јарца и тражио да му дају колица да гура. И како се једнога дана, причају, заплакао пред лекарем, кога је први пут видео у животу, па су после тога о њему и у новинама писали.

Бане Јовановић

ОЖИВЕЛА СЕЋАЊА

ТУ ГДЕ ЈЕ БИО ЛОГОР САДА ЈЕ ПУСТА ПОЈБАНА. УМЕСТО КУПУСА НИКЛО ЈЕ ОСАМ ПАВИЉОНА. „ГРАДИМО СВОЈУ КУЋУ”.

Овај град што се на сун цу размеће својом висинсм и белином, што у ноћм хиљаду својих жутих, четво роугластих очију упире У мрак, даровала је шакама својим младост младчгги. Становници овог града о бично кад је сунчан дан шетају уз благи бежакиски успон путем којег су руке бригада пружиле у недоглед. Увек кад прошетам овим путем и када наиђем крај пољане усечене у брдо, сетим се строја барака у којима је некад младост царовала. Очима тражим на изванредној пол»ани ме сто бараке моје бригаде. Сећања надолазе набујало. Ту на пустој пољани нема више логора, ни витких јарбола са тробојницама дизање рукама најбољих. Умукнуо је зов труба и пиштаљки. Остала су само сећања и испод брда један нов град. Ту где је сада Студент ски град, живо ми је причала девојка са веселим очима, биле су баште са купусом. Дошла сам «

бригадом и остала да радим у Новом Београду- Ка да су бригаде отишле, као оно кад птице у јесен оду, било је унаоколо све пусто и празно... У продавници У реду, старац избораног лица са бокалом у руци стрпљиво је чекао да купи млеко Не зкам како смо почели разговор. Причао ми је: Овде где су ваше згрз де, били су повртњаци са неколико трошних баштованских кућица. Икаче, цео овај терен је био подводан и сав у рупама од ровова. Сећам се када је вршена експропијација земљишта. Баштованц су се опирали да напусте своје баште и ако су добијали накнаду, Старац je усхићено причао о омладинским брига-

дама и скромно се нохвалио: „И ја сам овде са фронтовцима истоварао цитле. У јесен 1948 године последњи купус је сасеченБаштовани су се за увек опросгили сврјих башти и кућерака. Уместо купуса, за две године никло је осам павил>она. Добио сам од прнјатеља комплет листова ~Нови Бе оград 1949 год.“ Сећам се тих листова уназад шест година. Сваки лист је доносио радост некој бритали. Очи су немирно и нервозно тражиле име своје бригаде са јед ним питашем: Да ли је ударна? У тим листовима забележена је једна година ства ралачког полета јутословенске смладине. Једна го-

дина борбе за свакц кубик Јвмље, за сваки спрат више. Двадесет седми јуни 1949. На трећој страни листа крупним словима је пи сало: „Крајем октобра Универзитетски град прими ће 4000 студената. На другом блоку зидају се већ трећи спратови". И да ље следе речи: „•.. Укивер зитетски град постао је ве лико поприште на коме омладинске и фронтовске бригаде и стручни радници кроз испуњење својих планских задатака бију ве лику битку за побољшање станбених прилика наших студената, ria побољшаше љиховог живота и учења.. „Већ првих дана студент ске бригаде показале су видне успехе у раду. Готово све бригаде пребацују норму. Нарочито се исти чу: Бригада економског факултета „Владимир Перић Валтер'* која је 4 јула пребацила норму са 346%, бршада ВПШ и Правног факултета „Т>уро Стругар“ која је 5 јула пре бацила норму за 147%, бри гада медицинског факултета-..“ 10 августа 1949. Једно од

највећих жаришта рада, градилиште број 9, имало је свечан дан. На митингу пред 10.000 људи радном колективу „Студентског на сеља“ предата је застава Савезне Владе... „...као знак народног призпања за изванредне заслуте-..“ Новембар 1949. Хладна, кишна јесен. Кошава је за бадала честице цигле и пе ска у очи. Блато се несносно лепило за ципеле. Згра де још нису биле под ктовом. Више-месечни труд требало је спашавати, а бригаде су биле отишле. Студенти су прттекли у помоћ. Спремни на напоре дошли су са речима: „Дошли смо да градимо своју кућу“. Поново су се залепршале заставе прослављених бри гада „Владимир Перић-Вал тер“, „Драгица Правица”, „Ђуро Стругар’'. Дошле су и бригаде ванредких студената. Логор на брду је оживео- Градилиште је по ново врвило од рада. Забректале су још жизље мешалице. У хладну кишну јесен 1949 године забележени су подвизи вредних дивл»ења. Кошава, киша и мраз су били савладани.

Између павиљона срео сам познаника, пословођу. Као и пре шест година био је здепаст и дебељушан и још увек је био на истом послу. Здраво! Познајеш лк ме? упитао сам га. Он ме је ћутке гледао и приcehao се. Сећаш ли се шабачке бригаде? Стотине њих је прошло овуда, а шест година је од тада..- Изменио си се. Имали сте вредну бритаду. Волели сте по некад да процента ради додате или преправите неку бројку... Ваљда си задовољан. Сад живиш у кући коју си гра дио. Ех да није било оне резолуцглје и оне блокаде, не би ме видео овде. Сзе ово, руком је показао на окрутлу зграду, било би готово. Они који су дизали зидове ових павиљона, када се сретну са њима осете у себи понос. Њихове очи траже, упорно траже нешто своје уграђено у озим зидовима.

Андрија МЕРЕНИК

STUDENT

5