Студент

Dobri bizarni romani pišu se kod nas bez tendencije

(hastavak sa prve etrano) Iz ove deskripcije nužno se Izvlači pitanje: a hoće li sevnuti još koja munja? No pisac narn nije odgovorio. Ali mi znamo da je doba naših očeva hilo jedno bumo doba i da je napetost duhova bila sakrivena iza prividne tišine. Pisac se zadovoljava (možda neđovoljno, ali zadovo- v Ijava se) dočaravanjem bremenite atmosfere, a čin agre slje nije obrazložen. U tome bitnom činu nema ni ante ni post emocionalnosti, a čin übistva usred mira bitan je, pogotovu ako posle tog tihog, lenog i dokonog plandovanja na suncu nađođu onako tragični događaji kakvi su nado šli iza jedne versaljsko-jugoslovenske dokonosti. Uprkos tome Sto mi sada znamo da je ta bremenita atmosfera 1mala nebrojenih emocionalnih naboja, koji su se uznosili do čitave osećajne ideologije, ipak je u toj knjizi jedina emocionalnost Übidinalna. Knjigo tnoga dečaštva, savremena knjigo o našim pret hodnicima, zašto li je odjek ideja u tebi tako nečuj*an a strast tako vidna? Libiđinalna snaga npregnuta u umetnost (U velikoj umetnosti bedni nelibldinalnl cilj uzđignut je do visine ideala. I čitav ishod dramatičnog življenja u romanu sunovratno nagrne prema tom cilju, pa ma on blo prosta rasprava o sukobu kruha 1 karaktera). A u mediokritetskcm delu libldo se uzdiže, bez njega ne može, on postaje otsudni činilac trenutak smisla, sigurnosni ventil svih napetosti. Vremenorn se ta] čin toliko pretovario raznim zpa čenjima koja su mu situaclje donele da je postalo nemoguće jednostavno (voisati susret junaka i junakinja. Romantični tretman je đ\ f ao đo srži svake pove.di, pisci su pretovareni. barokno umorni i usplahireni bez viđljivog razloga. Uskoro štura erotika posta je istinitija od budalastog i ' naivnog gukanja. Prosta literarna potreba doaosl novi tretman (naturalistički). Tre-

nutno smo u fazl raznježenog naturaltzma. Nežni naturalizam je okićen kao mlada, ložnica.je ukrašena prvoklasnim metaforama, all nažalost to je ipak samo ložnica. Sta je posredi? 8110 Je glasova uzrujanih pamfletista koji su otvoreno atakovall čak i istinski tankoćutnog pisca, pisca o kome govorlmo, bacali mu u liceglomaznu i kolonizatorsku reč; pri-

mitivizam! Ali primamost naturalne erotike nlje pos’edica primitivizma. ProstO: p v ed piscem ne može da se uobliči neka opšta iđeja. Samo to. A bezidejnost nije kvalitet samo primitivnih. Iđeje dana javljnju se u našeg pisca sdkundamo samo kao atmosfera. Ako vas loteresuje iđeja u savremenom đelu prckušajte vazđuh

1 lai negde če ona biti. Zato je ssisvim čudno misliti da je u knjigama pisac opšte tendencije svoga vremena. A piscu treba tendencija kao hleb. On rije, kopa, muči se, i najzad nalazi zjato. Eureka, vikao je Kolumbo. Llbiđol sa ne manjim žarcm kliče euforlčni romanopisac. To je ta tendencija. Libido! Libido! prihvata ushl ćena široka publika ( ona je uvek ushićena, kakva bi drukćija i mogla biti kod tako finih romana i tako fine umetnosti prepune najfinijih osećanja i prefinjene duhovitosti sve u finesama 1 finim obrtima: »Dragi, pogladi me po trbuhu« reče nimfa a on se napunl osećanjitma fine prlrođe). I vasseli se koloplet romana utkflo u kompoziciju erotikona, u kompoziciju flerta predigre, 1 igre, u naraciju karakteristićnu za belles lettres. umilna pisamca o galantnim pustolovinama. Rornan je tako sužen. pisac 1 publika se slažu. Naš danafinjl roman ni!e takav. ali njemu pr e t i zavrdljiva krinka bizarne popularncsti. Banalnl motiv! nežno naturalizovani na nevolju postaju najreskijl 1 najžestokiji deo, onl su žig HSČeve orlglnalnosti. Tako naturalistlčka blzarnost spasva banalne pojave od romantlčarske neorlgmalnostl. Može U se odviše uopšteno rećl da naš roman đanag bizarnofiću beži od neorlglnalnostl? Ako Je tako, onda Je, kao Što emo vldell, kriva neulov-

Ijivcet opšte tendencije žlvota, neshavanje opštih ideja. Da li je moguće da se danas još neide u lov za istinskom slikom života? Ш je posredi prećutklvanje? Jer čim se pojavi bizamost, tu nešto nije u redu. Da je bizarnost postala poja va, otkriva se često samim delima a sem toga ju Je jedan vrsni neprijatelj romana otkrio smelo l zajedljivo pre neko vreme. Možda naši pisd imaju kolosalan izgovor: nečemo da unoskno tendenciju u dela. A zaboravljaju pritcm da je čitava osi o n a teorija o tendendji nastala ovako: veliki piscl su tako verodostojno predestillsall stvarnu životnu tendenciju u svoja dela, da je neki briljantni akademski logičar bio uveren u pravdu 1 Istinitost svog drako>nskog načela; svako veliko delo mora đa ima tendendju u sebl. Kad je tc čuo plašljivl pisac ,on je 1 noću snio da ino r в bll i tendencije. Mora, »radi veličlne moga dela«. I ked Je počeo ptsali, radi veličine je tu tendenciju u n e o. Posle Je uvldeo da Je to u n o б e n j e veStačko. A niJe uvldeo da realnn tendenciia žlvota nije veštačka, ona se kao i uvek destiliš 0 iz života. UnoUnje pretelav-IЈв llbidinnlnu predrasuđu a ne I tendendia, (Prečutklvanje?)

RaSa POPOV

MEMNVNA VILAt POUTUBAC

СОПСТВЕНИ ИЗРАЗ Изложба сарадпика цржав не мајсторске радкопице Ћ. АндрсЈевића-Куна

Неколико изложби последњкх годииа показале су да сарадници у мајсторској радионици сликара Мила Милуновића усвајају палету па чак и фирме и мотивв свог учитеља. Изложба саралника мајсторске радиопице Ђорђа Андрејевића Куна, међутим, ппказује један сасвим други став пет сликара са ове изложбе потпуно слободпи од познатих атрибута нашег послератног со-

evega slt, Jesu П Ijuđi najpre saml sebi hrooiofazl, a onds ostailom svetu? Pa zna-te rekao je čovek posle Iskapljene eaflice, mljackanja I ušmTkivanja u novu kockastu rnararnicu, koju je, kaže. vrlo evtino kupio na nokoi fasproiaji u ISTa-IVIi ia' volim druš,vo i zadovnijan sam svoiim vremenom ако go zan ! mljivo provedem. A ovde је veselo i svi su oduševljeni što je domač ; n konn*"o svol čovek, n ја ir ao nriietoH se pobudeđn... Novak više niie slušao Cak п<’ "vai pojuftali da uteđi druffos da i оп ima pravo na svoie zadovnljenje, ostao je ie konnčnn i übedliivo nstao u a °voj veseloj gomili koia po njeeovom mislienju praznuie sve fito 1e vrednn übilania vremena. Tako je osetio da ie sit svega 1 b ez 1 fida to nekome ssonštl. Ir. šan ie polako i ea konečnom. odlukom da se više ovamo ne vrača. Uoutno se ođlučnl koraknm sn o mi fnaloi eobici i «ho tmiao od t izgub* među Osećai da ie nesnalazl] nerazumljiv za osta-le, đuboko ga Je tl4t e?;- a manje pažnje nije poklonio tom svom °«£ đošla spontano. kao davno očeklvana Selja da se među ovim liudima »Kon; čho. razlike za-r ne ? Ne može se svuda zahtevati iedno isto od liudi ko] msu ni u unifo-mi ni u đs*koi kluni«. Liuđi eni, to je davno poznata stvar i ne eme ве i»ouštatl 18 vida Njegova vite viUlis bil» je uperena n egovom po* tvrđivanju i konačnoj određenosti među Ijudima sveta. »Pap se potvrđuje u svojoj veri, oficir u evojoj fizlCkoj konđiciji. »trategiji i iđeološko-političkom obrazovanm glumac u raznovrsnosti svojih uloga 1 u nuhovom vernom pribi.ižavaniu Ш ufcdizanju traktoristi u veštini voženja najnovijeg traktora kuplienog na nedavnom iesenjem sajmu. Ds-kle. svako ima s-Vo |f*I zbos te * avale mieli i novlh шорл6по!Лl та Ijuđ'ku delatnost, zbog njihovog ogronrmbg broja 1 neshvatljivog rešenja da se sve-one mogu da u klope u JeđnU hctnrgenu iz kole on treba da se napaja 1 hrani. Novaka zabolela glava. počelo nešto u njoi đa buči i J| a lavti u neinovi'e kniiee. raznovrime kol ko i mlžljenia svih tih pooova. ofici-a. ; r fJ octoie bratiie. pade mu napamet di P tz nS. oo.W ov™ nenrijatnoß doživliaia. nema ST»o>nM« љ parku. zabavliajudl »e Sutt-anldm kamenčića.

Dragoslav RANCIO

цијалистичког реализма, коме је Кун и данас лоследно привржен ишли су слободио ка сопственом изразу Један кратак ипформативни приказ бмће довољан да се осети како су ова схватања очигледко много значила за потпунији развој петорице сликара. Гпозденопић Мплош у гвозленом потезу препуном тешке, тамне боје, упрошћемим, развученим формама, гради слободно за■иимљиву аробеску. Светлосни контрасти брутални. са оазама осетљивих прелвза

Ra?a Matejtć:

и понекад колоритична сме лост до дисхармоније, само доприноси сугестивности тог сликарства која на

свој начин говори о природи нашег континенталног оејзажа. Матејић Раша преокуггиран актовима, врло писмело ужива у колористичким и другим вредностима ф рме. Један од следећих актова показуЈе већ оллазак у огољену конструкцију, али допадљиву. са много ликовног смисла. Ћорђевић Заре, je најзрелије и најодређеније формиран. За своје упрошћеме форме послужио се занимљивом технцком високог слоја боје и уметаљем рељефних делова, што необично ожинљава површину и у мирно расположеље љегове омиљене групе око стола. са лирско.м присиоhiuy, уноси посебне дражи. Нада Хутер, наЈмлађа, Још не показује јасно у ком правцу he њена вредност да достигне пуну меру. Њен плахи и сочни потез открива живу и узбудљиву природу. Вујовић Мића, наЈстариЈи од петорице, показао је највећи репертоар. Ол фсрми и палета доста виђених, до лирике ксју rviun тежња за декоративним. ВујОвић иде ка врло снажно ритмизираним. врло сензибиЛНим апсТовкТним формаМа Oceha се суксб коЈи значи онаТу унутрашњих Тензија и Његових могућности.

А. КОСТИЋ

Seđećt akt

ЉУБАВ

(Из „Нарцисп*)

3а гором Утону лладић Вир јв тих Аеп варка тамо где нимфе * зелен коло воде Н' муп о слетр uvp лу сани q Ж ељо жаркаl 3 OW 0н љуби сан ко га тугом ран u? на усњи воде.

Бранкс ВУКОВИЋ

POLEMIKA TUŽNI KOMEDIJAŠI

»Samo nikakva reklama Je rđava reklama« (Američka izreka) Kaši knjlževni časopisl tavore. Kao i svi knjizevni časopisi sveta. Odista je teško urednicirna đa svnie časopise postave u centar pažnje koja je mnogo više naklonjena senzncijama svake vrstc nego ozbiljnom književnom stvaranju. ЛИ neko se đovija, o nekim se časopisima 1 priča. Kad je čovek vldra mo-že da se snacie i u takvoj situaciji. I evo kako to ispada. Naš časopis »Šavremenik«, na prlmer, 'objavi trl četiri članka o Džađžićevom skandalu u *Il-Ponte«-u. (Ovde Džadžlč nije važan, taj nije nl član Udruženja knjlževnika). Pcsle, kad se >Delo« brani, naplše se 3O stranlca ро<l senzacionalnim naslovom »Afera Džadžić I komp.«. Publlka je uzbuđena: pronađen je kriminalac. O časopisu kolaju legende. »Jesi 11 video kako onl nje.nu, a?« Sve najbolje pođe. Međutim, Džadžić, napišc ipak komentar i sa svoje strane odbije sve cptužbe. Savremenikovi urednici osećaju šta tražl publika, l njenu zasićenost sve jedпош istom aferom i štampaju »Pismo redakciji« (eto ncve fonne!). I uzgred. nikad đosta prašine, napada Marka Pdstića. I tek ovde počinje prića... Priča koja nije kriminalna, ni senzacionalna, samo je pomalo tužna kao klovnonova tačka u putujućem cirkusu. Pisac pomenutog pisma, Ceda Đurđevlć, zna đa napiše pisimeno plsmo. sve same krunne reči. I ima stav, ima kičnvu: Daviču konačno treba ukazati na to da peenik naše snvrcmcnn. ’i г. л с; a riu i?iazi »u Sidrn nienim re.ac inша... kako pozitivnlm, tako l negativnim«. Đurđevič je deši frovao Davićovn Izjavu saradnlku »Borbe« kako li ]e blo slep urednik »Borbe« kad ju je puetio nedešifrovanu *-

1 utvrdlo apel kojl Davičo Salje naSlm pesniclma; »da Izvore fcvojih nadahnuća tra/e tamo gđe Ih ne mngu naćl: u deSperacljl« itd. Eto ti ga aad! DaviĆo je. oćiglodno. I-li p: otiv toga da se u ovoj zemlji peva šta bi InaĆe znaćio aaveL pcsuu'i.iia оа корлји рга/ho i!l inie nrtto p tniv druStvone stvarn* stl. Blće ovo Znamo mi пје- а po njegovom nalnovijem pesnifkom stvaranju! (t» je dnduše ono Ato ie pre dve gidlne i Gustav Krklec znao), Hoće li se odani gutać zadnjih stiana »Savremenika« oduševiti ako dopižemo Iz Istog broja (deset) odgovor na izjavu Marka Rislića (protiv koga su oprobana sva iiljokratka Savremonikova pera);. »Ristić bi... naselio nasu knjlževnost D/adžićima, dao bi pravo da egzistira eamo ona kritika koja bi bila guvernanta njogovoj sujeti, njcgovoj književnoj politici, njegovoj ličnoetl I lićnirn vezama«. Pa će rnožđa taj obožavalac clrkusklh-l mađionlćarsUih egzibicija uzviknuti, poverovavši: »Ala je nemoralan taj IVlarko. АИ )e taj iskvarenl Ko ga samo postavi za pretsednika Komisije za kulturne veze ва Inostranstvom pa da on tako samovoljno, u stilu birokrate iz vremena kne/a Miloša, kroji kapu nama pred inostranstvom. Uostalcm, dodaće ođusevljeni, jesi li čitao Sta taj istl Marko kaze o našoj NOB-i? Nije nl omirisao barut a zna šta јб okupacija. I taj zna da je mnogo više Ijudi bilo pod okupacijom nego Sto je ućestvovalo u ratu«. (Sve ove podatke našao je u istom broju Savremenika, bez mnogo lutanja). Koristl od ovakVog komendljafenja su, opet, mnogostruke, Već su sa neklh strana pale zahvalnosti Savremeniku za bogaćenje našeg kultumog života. Recimo ođ Ježa; »I dnkazav.šl to na tridesetak stranica Savremenika otac Jeremija primi blagodcjanije pa napuni podrum svoj ogrevom i špajr svoj zimnicom кћо što svaki valiani otac pnrođice ćini«. Ili; kroz 100 200 gođloa studenti književnosti koji budu proučavall književnost ovih godina, koristiće se obilato matenjalima iz rubrike »Citajućl iistove i časopise«. Iž te rubrike moći će tačno da se sagleda moralnl Ик nekih naših književnika (na. ivno kritikbvaftih, e tie onlh što kritikuju a ne potpisuju). 111: naši razgovnrl u klubovlma, u pozorištu, kafanama, podići č p se za bvestan stcnen. To Su Kiiltllfnije dlskusije hego o fudbalu i pevačicama narodnih pesama. Kao đa smo ostavlll po stranl sva dostojanstva, sve Sto nas činl ozbilmim uva->ehim. 1 da pmn. sko ftno već časopis, daleko od hovina koje se vade konkursima i go!im slikama. Možda nam је jtalo do slave preko uvreda koje činimo đrugima.Možda nam Je do pohede рп svaku eenu. A 1 *"o 1<? moncko dostojanstven pa ga mhzl đa odftovara na napnde (prev ; še su ti napadi nekultuin j, tn* ćemo praHti sve događa’° кпм se dešavaju u našem kultuinom živdtli. Kako? Je 11 pltanje tona, prlstoinostt. takta, etikedje uopšte, važno kad se radi o principiielrtlm stvarir.ia. 1* tu etrkeciju ostavljamo uštogljenlm butžoasklrn hlperestetama? 111 se već jednnm treba pokfenuti protlv takvog načlna diskusije. »Pr° svega treba se horltl p**ntlv gluposti Јег I žaostalost, i nazh*'ioist. I usk'Tftidnat. pa i nenofitonie. č«*?to šu samo jedan oblik, Jedan vld »gluposti«. (Marko 8. S.

МОМА MARKOVIČI GRAI>'IKA