Студент
STUDEVTI 1 PROLETERUAT
NASTAVAK SA PRVE STRANE omladinora progresivnom inteligencijom c 'onarna snaga, kcja se zajeino sa stndentskom omladinom i progresivnom inteligencijom b °ri za naciom mo oslobođenjc i .adikalni preobražai čitavog s\cg društva. Zato niie slu ca ino da su s'.’denti čitavog rnzvijenog sveta tiijvatreniji vjarelji Vijetkonga. Amcričl' ; i ® vr opski študenli, noseći zastave V : jetkonga. ?fv» s tj demonsiriraii protiv umeričko agre* !e > a ne radnic. Studenti su i 4 >d nas bih ona grup. cija koja je р.-/л ačinila шаni Javni p.*iUst protiv agrenje u Vijctna111 p će studenti odigrati revolucionarnu falar! 1 - ~u logu? ® tome će odlučivati mnogi a 1 s . e ne sme Prevideti da postoji mo- ost za jednu takvu ulogu. To bi svakako
predstavljalo jedan istorijski novum. U pitanju je jedna specijalna grupa. Njene su karasteristike; mladost, koja celom pokretu daje romantično oduševljenje, vedrina i veoma važna politička čednost; zatim intelektualna samosvest koja omogućuje teorijski visok nivo jednoig svesnog pokreta. Slabosti ovog pokreta su, svakako relativno, vremenski kratko pripadništvo njegovih članova, koje po završetku studija vrebaju zavodlljivosti komformističkog integrisanja u društvu; zatim nedovoljno jasno artikulisani ciljevi. Ali ove slabosti mogu biti i prednosti, јег pokret se stalno obrravija kao feniks bez opasnosti da se kao celina korumpira i komformistički uklopi u postojeći poredak. Ako ne svi, sigumo mnogi njegovi sadašnji borbeni članovi poneće svoje revolucioname ideje među najrazličitije slojeve društva. Studentski pokret mora, i ukoliko to pre shvati utoliko su njegove šanse veće, svoje ciIjeve učiniti jasnim i рпх riti bazu svog de-
lovanja, pokrećući naroČito u razvijenim drušlvima proleterske mase koje su, iako uglavnom lišene neposredne materijalne bede, još uvek na najnižim socijalnim lestvicama društvene nejednakosti. Studenti moraju približiti svoj pokret proleterima radi dalje borbe i protiv IJudske bede, protiv duhovne i moralne neosetljivosti, protiv postvarenosti i otuđenosti, protiv birokratske i tehnokratske manipulacije Ijudima. U siromašnim zemljama zajedno sa milionskim masama sirotinje oni danas, ili već sutra, mogu da predstavljaju jedirtstven svet otpora imperijalizmu, Ijudskoj nejednakosti i svakom državnom nasilju. Samo na taj način novi studentsi pokret može da uđe u novu svetsko-istorijsku igru za Ijudsku emancipaciju. Danas samo povetarac na horizontu sanog potrošačkog društva, a sutra već možda orkan od koga će se tresti temelji, na iz gleđ stabilne građe\ine industriiskoe sveta. DRAGOUUB MICUNOVIC
MIROSLAV PECUJLIĆ
NASTAVAK SA DRUGE STRANE vodnih potencijala u uske i veštačke granice svog regiona, svoje organizacije; ne ponasaju se kao nosioci sredstava udruzenog rada. 10 je sprega, tehnološki, politički i kultumo (u sferi kulture) konzervativnih snaga. S druge strane, nalazi se bitno socijalistička, samoupravna tendencija, ceo jedan pokret koji sc već stvorio. On teži razvijan}u monopola za-;, snivanju društvenog položaja, iskljuoivo na temeliu stvaralačkog rada, afirmisanju znanja, sposchnosti. nove racionalne proizvodnje, objedinjavanju samoupravljanja u jedinstven, celovit sistem društvene organizacije. (Razume se, određene protivrečnosti se rađaju i iz samog samounravljania, ali su one danas u ovom »zagrliaiu« birokratskih monopola od kojiu se teško otržu). Bilans, kontraegzistenoija tih dveju tendencija objašnjava dobrim delom neefikasnost sistema, pojave raskoraka između principa i stvamog ponašanja. 1 sada gde leže rešenia, kako usmeriti našu akciiu? Osnovno polje delovanja progresivnih snaga je borba za prevagu ove bitr.o sociialističke, samoupravne tendencije razvitka. To ukljuouje mnoge vidove akcije, ah ja ću naglasiti samo nekoliko. sa stanovišta teme 0 kojpj smo raspravl iali. Prevaga ove tendencije ne može se postići bez neposrednijeg izlaska radničke klase na scenu, njenog direktnijeg uticaja. iačania njene moći i njenog ujticaja na politiku. Drugo, pred nama je energično angažovanje za promenu kvalifikaoione strukture rukovodećih kadrova, za otvaranje vrata mladoi inteligenciji koia se osoosobila znanjem, koia može ookrenuti rarvitak napred; to je borba za afirmaciju ličnih sposobnosti kao presudnog merila za društveari položaj. U tom pogledu ima mesta i intervenciji društva, dogovaraniju o izvesnim opštim obra* zovnim uslovima za određena rukovodeća mesta, na primer. Pravac socijalne akcije mora da bude usmeren na ukidanje svih onih uslova koii omogućavaiu monopolsku poziciju. Tako oslobođena prisvaianja po osnovu svojine 1 birokratskog monooola rasoodela ргеатаа radu cstaie iedini iz\w neiednakosti. Ali. ne čekaiući pasivno da nastuni društvo obilia, napadr>iu se odmah i srazmerno mogućnostima i oni izvnri koii dovode do različitih sposobnosth različitih radnih doprinosa, teži se izjednačavanju uslova u sticanju dohotka, izjednačnvaniu uslova za sticanie znania, obrazovanja. Obra/ovanie će sve manje moći da bude samo stvar imovinskih moerućnosti nonadice. Najzad. mi moramo Dostaviti jasne društvene okvire korišćenia ličnog rada da se u stvarnosti on ле pretvara u nove svoiinske ođnose, da ne prodire u đruštvenu svojinu posredstvom kompciie. Društvo mora da objavi rat koruDclji. To ne znaoi ukidanie ličnog rada i inicijative kao što činienica da i gusari koriste lađe ne /nači đa treba nanustiti nlovidbu. Time se. kao i seriiom drugih mera, naša viziia socijalizma i društva veće jednakosti povezuie sa akcionim ргоетатош koji когак po korak vodi u nravcu nađvladavania klasnih razhka. U sociializmu se dakle nužno uspostavliain razlike no osnovu rada, ali i granice tim ra/likama. Razume se to se neće dešavati samo od sebe, iza našib leđa. To је područje naše akci’e, to ie borba za samoupravno društvo, borba i zadatak koii је veći od iedne gtneracije. Presudno ie da neustuknemo pred gorostasnošću tog zadatka, da jasno znamo u кош nravcu da usmerimo našu energiju, da našu veliku viziiu samounravnog društva povežemo sa jasnim odsovcrima na vitalne probleme đruštva, da se obnstrano borimo za nrevagu samoupravne tendencije razvitka društva.
nedostatak društvene funkcije mladih
DISKUSIJA O REFORMI UNIVERZITETA
Cesto su univerzitetski amfiteatri prazni za vreme dok profesori drže predavanja, Ovo je opaska koja se ponekad iznosi u stampi ili na raznim skupovima studenata i nastavnika, Mora se odmah reći, da su amfiteatri_ рггши na onim fakultetima na kojima posećivanje predavanja nije obavezno, To znači. da administrativne шеге odluoujuće utiću na to da li će studenti da pohađaju predavanja ili ne. Postoji još jedan razlog koji može da napura amfiteatar: to je atraktivnost predavača i njegova oratorska sposobnost. Da 11 treba ići na administraitvne шеге da bi se studenti prisilili da p>osećuju predavanja? Možđa је i to potrebno јег školske obaveze moraju biti jasno određene zbog mogućih zloupotreba od nesavesnih studenata. Međutim, nužna je pretpostavka da je među studentima ipak najmanji broj onih koji su došli da se prošetaju kroz fakultet, a mnogo više onih koji žele da steknu potrebna znanja. Ako je to tako, onda se postavlja pitanje: Zašto ta većina studenata izbegava đa posećuje predavanja? Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u tome koliko predavanja daju studentima, i u kolikoj meri posećivanje predavanja omogućuje uspešnije stuđiranje. Dr Svetozar Stojanović je u svom članku istakao preživelost tzv. opštih kurseva. šta opšti kurs znači o našoj univerzitptskoj nastavi? Najčešće, to je prepričavanje postojećeg udžbenika, i to naičešće od strane onoga ko je taj udžbenik i napisao. Na ispitu, takođe,- student treba da zna taj udžbenik; dakle: zašto slušati pređavanja ako se za to vreme ista materija može savladati znatno bolje učenjem iz udžbenika. Ovo je stvamo stanje naše univerzitetske nastave, te je potrebno reći da se ono ništa ne razlikuje od onog које je postoialo pre sto godina na beogradskoj Velikoj školi. Ako ništa drugo, onda sama ta činjeшса ukazuje da nešto nije u redu sa našom univerzitetskom nastavom. STUDIRANJE SE SVODI NA UCENJE UD2BENIKA Jasno je da pri ovakvom sistem nastave шje potrebna neka naročita kvahfikacija za cmoga ko takvu nastavu vodi. Na ovaj nacrm. profesor univerziteta se a kada se kod nas razmatra pitanje remitata rrastave, uvek se ima u vidu neka »pegdosK pod kojom se, naravno, najcesce podrazumeva oratorska veština i sistematicnost u izlaganju nastavnika. Međutim, unrverzitetska nastava se ne može I ne sme svoditi na prepričavanje udžbenika, jer se na taj narin nikako ne može postići pedagoški erekat koji zahteva nastava па tom nivou obrazovanja. Jasno je jedno, i to je aksiom (ош koji ioš sumnjaju u to imaju svakako hčnlh гаzloga za tu sumnju) da univerzitetska nastava, ako nije praćena stalnim naučnim гаdom, ne može proizvesti poztivan pedagoski efekat bez obzira na »pedagoške sposobnosti« i oratorstvo predavača. Univerzitetsku nasta'nt, stoga, ne izvode učitelji več univerzitetski profesori koji su po definiciji i radnici. Spoj naučnog rada i nastave je nužan јег na univerzitetu školuju budući stručnjaci koji to sigumo neće biti ako im neko, ma na
i najbolji naćin, prenosi prevaziđena manja. Pored toga, strućnjak шога biti osposobljen da samostaJno prlmenjuje određeni metod гаda u svojoj oblasti, a kako mu neko može preneti takva znanja, ako se i sam nc baivi naucnim radom ? Pedagoiki efekat univerzitetske nastave postiže se samo onda ako se student osposobljava da samostalno primenjuje svoja znanja na oblast u kojoj đe delovaiti kao stručnjak. On to ne može postićd nžlmg udžbenika. Student mora presitati da učd da bi mogao da studira i to je ona kvalitativna razlika između sticanja opštih znanja u srednjoj skoh i sticanja sposobnosti delanja u drustvenom zivotu. DA LI JE UNIVERZITETSKI UDŽBENIK NAUCNO DELO? Kod nas se vrio često smatra da je univerzitetski udžbenik u isto vreme i naučno delo. To bi trebalo da bude, ali ndje tako uvek. Cesto je potrebno dati studentima neko učilo i рге nego što je odnosni profesor uspeo da obradi naučni sistem predmeta. Nesreča je, međutim, u tome što je kod nas sasvim dovoljno dati takvo uoilo pa steći reputadju izvrsnog stručnjaka i naučnika. Najbolji dokaz za ovakvo stanje u nas je činjenica da imamo veoma malo sistematskih dela u oblasti uraverritetske nastave. Takođe, ta učila idu iz izdanja u izdanje i po čitavu deceniju, a da se пе геdiguju ni mnogobqojne gramatičke greške. Ako profesor u jendoj deceniji nije uspeo da naučmm radom dođe đo novih saznanja, onda je jasno da če njegovi studenti biti u zaostatku. TREBA PROMENITI SMISAO TZV. »OPŠTIH KURSEVA« Ne bih se mogao složiti s uverenjera da apšte kurseve treba izbadti iz nastave ako postoje udžbenioi, skripta d druga učila. Međutum, potrebno bi bilo pronaći novi smisao opštih km'seva jer je sasvim očigledno da je dosadašnja praksa neodrživa. Na velikim evropskim univerziitetima, opšti kurs predstavlja produbljenu sintezu do које je profesor došao višegodišnjim radom na sistematskoj obradi svoje naučne disdpline. U mtodološkom smislu, opšti kurs sadrži sve instrumente i postupke potrebne za saznavanje odnosne materije. Na taj način se izbegava ponavljanje udžbeničke građe, nema predavanja po lekdjama, a studenti upoznaju metodološki postupak čijom primenom studiraju potpuno samostalno pix)gramiranu materiju. Da bi profesor mogao da drži opšti kurs, on mora duže vremena da ga priprema i da za to vreme bude oslobođen nastavnik obaveza na fakultetu. Cak i ako je napisao sistem, profesor posebnu pažnju posvećuje opštem kursu s kojim izlazi jpred studente. S druge strane, dO'k jedan profesor drži opšti kurs, njegov kolega sa istog predmeta priprema svoj kurs. Kada ga završi, on izlazi pred studente a njegov kolega se povlači. Pritom, valja istad, da opšte kurseve drže najstariji (ali i najrenomiraniji) profesori jedne katedre. Opšti kurs u ovom smislu daje studentima teorijski sistem jedne naučne discipline bez kojeg se ipak ne može zamisliti istraživački rad u bilo kojoj oblasti nauke. Da bi se kroz nastavu pratila stalna kretanja nauke i prakse. za uže oblasti date disclpLine. orgamzuju se specijalni kursevi. Njihov zadatak je da nauku drže u stalnoj vezi sa praksom i da studente upućuju u primenu teorije na pitanja koja se u praksi pojavljuju. Takvih kurseva može biti više i studenti ih polazu zajedno sa matičnim predmetom, oprede,\Vj ucl ?. e za neke od njih. Tako se izbegava proliferaoija nastavnih disdplina, seckanje predraeta, kako se kod nas radi najčešče samo zato da bi se dobilo neko novo nastavničko rađno mesto. SREDNJOVEKOVNE KONCEPCIJE Ovakva organizacija nastave bez sumnje bi zahtevala korenitu reformu, ne samo stanja, već i shvatanja o imiverzitetu i profesoru imiverziteta. Shvatanje da za jeđan predmet treba da postoji samo jedanprofesor, neodrživo je u ovakvoj nastavi. Njemu je, uostalom, mesto negde u srednjem veku, te se o njemu danas ne može dobronamemo i ozbiljno govoriti. Kako _ međutim, i danas ima zatoduka ovakvog mišljenja, potrebno je ipak raspraviti nekoliko prethodnih pitanja. Ako priznamo (svojevremeno osporavanu činjenicu) da je univerzitet naučna (a ne samo nastavna) ustanova, onda se, kao prvo, postavlja pitanje: može li jedan čovek u današnjim uslovima da prati, razvija i prenosi na svoje đake, nauku u svojoj oblasti? Kako se cnda može govoriti o ekipnom radu koji se đanas smatra neophodnim u naučnoj delatnosti? Nisu li ova dva stava u očitoj protivurečnosti; »ekipni rad« i »jedan predmet jedan profesor«. Na žalost, očiglednost činjenica često biva zamagljivana ličnim intereslma, a sadašnji sistem nastave upravo ide u prilog očuvanja takvih zamagljivajućih interesa. Ako bi profesor morao dve tri godine da priprema opšti kurs, ili čitavu godinu jedan specijalni kurs (koji se bar u vidu skripata mora objaviti).
tada briga o trošenju diruštvenog novca za no vo radno mesto ne bi bila izgovor za održanje monopola na svorn predmetu. Jednostavno rečeno, jedan profesor na jednom predmetu (pa i dva) ne bi mogao i ne može da održava nastavu u sadašnjim uslovima na univerzitetskom nivou. To je svakako veća šteta za zajednicu jer, kako je to leipo гекао dr S. Stojanović, takva nastava opštih kurseva, kakva se danas izvodi, nikome nije potrebna. Najbolji dokaz za to su prazni fakuletsld amfiteatri. Danas se, ponovo, u zvaničnoj politici, univerzitetu vraća pravo na naučni status. Kažem zvaničnoj, јег stvarno on taj status nikada nije ni mogao izgubiti. Međutim, mnoge stvari su poremećene i vraćanje u normalno stanje neće biti baš sasvim lako. Mnogi profesori su se zbog niskih nagrada (ili velikih apetita) i zbog male angažovanosti u nauci, uključili u neke privredne, upravne i društvene službe u kojima, dobro plaćeni, obavljaju posao ispod njihovih kvalifikacija i daleko ođ njihovih zadataka. Ti poslovi su bez sumnje u svim razvijenim društvima namenjeni stručnim činovnicirna bilo uprave ili privrede. Ali šta se moze, cak se to ističe kao primer povezivanja nauke i prakse, Shvatanje da se nauka može Izraziti samo kroz privredu oduzima nauc! ргаvo da se izražava kroz samu sebe, kao delatnost koja nije nlšta manje proizvodna u društvu od drugih delatnosti pa ! same privrede. Naučni rad i naučne instituclje se ne smeju nikako pretvarati u stručne servise drugih društvenih delatnosti. Ako ima institucija koje nose naučno une, dok u stvarnosti obavljaju stručni servis zainteresovanih. onda znači da kod nas nije još definisano šta je to naioVa. <Ovo se mora što рге uraditi). Kako da se profesori vrate naučnom radu 1 nastavi? (Reč je o onima koji su odlutali, a takvih nije malo). Reformom nastave stvorile bi se ozblljne naučne i nastavne obaveze čije neispunjenje bi moralo bitl sankclonisano stvamim reizborom nastavnlka. Ne bi se smelo dešavati da na unlverzitetu budu nastavnici 1 onl koji u svojoj dvadesetogodlšnjoj karljeri nisu nl jednu knjigu napisali. Svaki specijalni kurs bi bila mala monografija, a ti kursevi bi bili deo obavezne nastave. Studenti bi tu mogli biti ozbiljna snaga pritiska,, јег ako nema knjige, ne bi imali iz čega da spremaju dspit. OTVORITI FAKULTETE ZA SLOBODNO KRETANJE KVALITETNE STRUCNOSTI Saradnja svih srodnih institucija je nužna pretposlavka uspešnog i racionalnog rada. Instituti, fakulteti i druge institucije ne bi smeli biti ograđeni nepremostivim jažom feudalnih tvrđava. Profesor bi morao češće da se javlja kao rukovodilac nekog naučnog projekta koji se radi u nekom institutu. Dve tri godine istraživačkog rada, sa ekipom nekog instituta, omogućilo bi mu da nakon toga izađe pred studente sa poslednjim rezultatima nauke. Svalcako, ovde se ne misli na »honorarne« direktore i rukovodioce projekata u institutima, kako se to danas radi, već stvarno angažovanje za određeno vreme za koje se profesor oslobađa obaveza u nastavi. Đilo bl korisno da za to vremc ne priraa ni svoj lični dohodak na fakultetu. Ovo je jeretička misao, јег u našim tvrđavama koje nazivamo radnim mestima, takve opelacije su, najblaže rečno, vrlo sumnjive. Otvoriii institucije za slobodno kretanje kvalitetne slruuiostl je veiika veštlna u organizovanju dmštva. Srecom, tu veštinu ne moramo mi da JZiaisijamo, ona je poznata. Ovakvim ,ili sličnim metodima u nastavi, pcstižu se izvanredni rezultali. Studenti osećaju potrebu da posećuju prcdavanja, jer bez njih oni ne mogu da studiraju uspešno. Studenti slušaju nešto novo od profesora ,to i rađa želju za ličnim poniranjem u svet znanja. Skeptici će svakako naći niz argumenata da tvrde suprotno. АИ nije teško otići do pariske Sorobone i videti prepune amfiteatre stuđenata koji brižljivo beleže reči profesora. Ne zato što nemaju udžbenika. Imaju ih po desetak za svaki predimet. Ali ono što profesor govori je sinteza iskuslva, koja studentima nedostaje. Ne postoji ađministrativna obaveza posećivanja ргесЦуапја, no studenti sede i po stepenicama amliteatra pošto za klupama nema dovoljno raesta. Najzad, da li je potrebno dokazivati da univerzitetska nastava ne može postići pedagoški efekat ako je izvode učitelji. Kvalifikacije nrofesora nisu bitne ako se obavlja posao za koji te kvalifikacije nisu potrebne. Nije li onda naša univerzitetska nastava preskupa? Zašto ne bi studenti sami učili kod kuće i dolazili na kraju godine da polažu ispite kod *ad hok« izabranih kvalifikovaiiih ispitivača. Носсшо li najzad da razmislimo dublje, slobodni od vulgarnog ekonomizma, što je za jenno drušlvo korisno, pa prema tome ni kad preskupK). Ili aa se ekonomski izrazimo: da pređemo sa ekstenzivnog na intenzivno univerziletsko obrazovanje jer pivo mnogo više košta ( a njega imamo previše) a mnogo manje daje. ć
DR RADOSLAV STOJANOVIC
POVODOM SITUACIJE U SOCIOLOŠKOM INSTITUTU
eleo bih da mi redakcija „Studenta" odgovori da li joj je poznato kako se, posle zaključenja diskusije o situaciji u Sociološkom institutu, dalje razvijala situacija i kako je rešen skup problema pred kojom se nalazio Institut. Nadam se da bi R’edakciji trebalo da bude poznato s obzirom na to da se svojim kritičkim prikazima mal’te ne obavezala da celu stvar istera na čistinu. Pritom ne treba zaboraviti na tvrđenje predsednika Upravnog odbora Sociološkog instituta Milanke Damjanović, da je „formirana komisija sa zadatkom da svestrano ispita i utvrdi činjeničko stanje u vezi sa nastalim sukobima i da o tome pripremi izveštaj.. Ova komisija je, prema Milanki Damjanović, pristupila radu i još uvek je u punom sastavu, nastojeći da savesno obavi svoj zadatak. Interesuje me, s obzirom na to da su preko vašeg lista prezentirane veoma teške optužbe na račun Sociološkog instituta prof. V. Raškovića (kao što je kršenje samoupravnih odnosa i samovoljno koriščenje Instituta u ostvarivanju ličnog profita), da li vam je poznat izveštaj ove komisije, ako je završila rad, i šta ste pripravni da preduzmete, (a vi ste se na akciju svojim stavom obavezali) ukoliko smatrate da je izveštaj komisije nezadovoljavajući, što bi se, inače, po argumentima kojima se koristila grupa sa Instituta, koja je polemisala sa Studentom, moglo očekivati.
DRAGAN MONASEVIC
STOJANA PROTICA 34 BEOGRAD
ODGOVOR REDAKCIJE; Od drugarice Damjanović snui obavcštcnl da je komlslja u krlzl« (a od nekih čla nova da Je ona raspuitena). Ona je obećaia da će na» obavestitl o svemu ito nas interesuje posle prvomajskth praznlka. М1 za sada objavljujemo to njeno obe ćanje, a nastojaćemo da ga ona uskoro i ispuni
STUDENT
3.