Студент

(Nastavak sa 6. strane) vaganja vrednosti, konstruktori šeme isporučili su žrriju gotov redosleđ vred* rcsti sastavnih sfera i sferica filma (režija. scenario, gluma, itd., itd. 2)) a ujedno i preporucenu sugestiiu o mogućnosti kamufliranja te estetsko-mesarske operacije principom nagrađivanja prema radu. Jedva dočekavši mogućnost da makar specifikuje svoju oficijelnu slobodu, žiri je tako nadahnuto i iznijansirano izvršio tu kamuflažu da je uđovoljio čak i nacionalnom pitanju, Preko izdašnog broja nagrada. na ovaj ili na onaj način 3 > obujmio ie većinu probranih filmova i, po sopstvenom uverenju, namirio se kako sa estetskim kriterijumima tako i sa pnncipom nagrađivanja prcnia radu. Međutim, upravo doslednom primenom tog principa ohelodanjuje se šta je sve, kako i zašto upotrebljeno na festivalu. ier čak i u festivalskim krijumčarskim operacijania on ispoljava neka svojstva estetičkog bumeranga. pa ne samo da savesno ptini i sspaljuje oružja u međusobnom obračunu opštih i pojedinačnih nagrada i ideja već isto tako savesno i bespoštedno bombarduje posredničko iezgro organizacije čitavog festivala. Dosledna primena. naime, principa nagrađivanja prema ostvarenim vređnostima (kako na festivalima tako i van njih) u potpunoj je saglasnosti sa evtetskim merilima i pretpostavlja ukidanje svih ekonomističkih privilegija i prava na rastavljanje i sastavljanje umetničkih celina, a time se, uiedno, obelodaniujc i ujdurma, tj. đa tobože dobronamema rasparčavanja celina i brojne male nagrade služe tek kao podobno pokriće za legalno protežiranie interesa onih koji posežu za velikim nagradama i koji ih dosežu. A pri tom. pak, razobličeniu nacionalno pitanje i stvami interesl filmske umetnosti 5 filmskih stvaralaca zatiču sebe skoro na samoj periferiji. Jer, u takvim festivalskim (i vanfestivalskim) okolnostima u kojima lavovski deo nagrada (i prihoda) übirajn filmski staratelji i nađziratelji (producenti), film kao

umetničko ostvarenje ne konkuriše za nagradu, već se manipulantski bori i otima za privilergiju, u takvim okolnostima, dakle, umetn:ćka vrednost ne biva nagrađena već privilegovana. A stvami problem našeg savrcmenog filmskog stvaralaštva upravo i jeste u tome: koliko se i zašto filmski stvaraoci saglašavaju sa takvim okolnostima i zašto ako je to u njihovoj moći pristaju na nedostojanslven i neumetnički nazor ~daj, šta daš”? Bliže razgledanje ovog pitanja i eventualni odgovor nameću, međutim upad na teritoriju filmskih ostvarenja. Napomcnc: 1) Filmski obaveilajac ..PolitikcMilutm Colič, priučcn u klasičnoj proročkoj školi, proturio je jugoslovcnskoj javnosti preko sopstvene javke, odmah posle premijernog prikazivanja ..Podneva”, somnambulnu ličnu vlziju krunidbene svečanosti na kojoj zlatnu kapu naturaju na glavu fog lilma. I nekc drugc vtzionarske predstave, spiritističkim sredstvima ulovljene na poslednjoj žirijevoj seansi u Puli, imalc su slične namerc. ali poito im je uticaj bio prilično maglovit, obaveštajčeva vizija nužno je zbog toga izgledala nešto bleđa, pa je krunidbena kapa identifikovana I vcrifikovana kao srebmasta. 2) Prihvatanjc ovog ekononustičkog mchanizma vređnovanja moglo bi jednog đana dovesti, pored već posloječeg festivala glumačklh ostvarenja, 1 đo posebnih festivala filmske muzike, snimatelja ili snimateljskog rađa, svejedno, scenografa i scenografije ifd. (Treba se. međutim, zamisliti nad razlozima koji onemogučavaju organizovanje festivala pozori Snih glumačkih ostvarenja i uporedili stvaralačka prava pozorišnih sa ittim tim pravima filmskih glumaca. NaravnO, ako se ustanovi da se festivali organizuju zbOg slvaralaca i stvaralaštva.) Primcnjcn u literaturi, menadžerski i menažerijski mehanizam vredncvanja uspostavio bi, na primer, najpre nekoliko ~opštih’ fizdavačkih) nagrada za pisanje a zatim sijaset pojedinačnih: za stil, za ideje. za đijaloge, za monologe, za đramske kvalitete iii muzikalnosf reči, itd. itd. 3) Umesto prošlogodišnje nagrađe ex aequo, ove godine su pojeđinči svojim izdašnim učestvovanjem u večem broju film Ova omogućili žiriju da skoro nijedan film ne zapostavi.

ILIJA MOLJKOViC

Pismo jednog glupaka redakciji „Studenta“

Ja sam glapak. to ie istina. Ja se toga ne stidim. To nije ni sramota. ni grehota. Ako sam glupak nisam budala. VaŠ poziv na borbu protiv gluposti u ovom trenutku je neopravdan. Ja mislim da mi za takvu borbu još nismo dovoljno zreli. Ako sam glup nisam naivan! Kad god je bilo gusto, nismo se delili na glunake i one druge. Ispada da smo u to vremc svi bili pametni. Ako negde grešim, slobodno me ispravite. Mada nisarn toliko blesav cla mislim da sam pogrešio tamo gde ste me vi ispravili. šta sam ono hteo da kažem?,.. Da. Zar se mi danas nemamo protiv čcga dnagog da borimo nego baš protiv budala? Zar je glupost največi problem ovog društva? Kao da sve imamo na nam samo glupost smeta? Nisam ja izmislio glupost. I mene jc rodila majka. Ja u svoju glupost verujem. Još me ni iednom nije izdala. kao neke pamet., Cemu ta hajka na veštice? Trideset i osam godina sam glup i nije vam smetalo. Mnogo smo se zaboravilj! Do vašeg pisma ja o svojoj gluposti nisam ni razmisljao. Smatrao sarn to normalnim. Vi sada neočckivano stavljate znak pitanja na ceo moj dosadašnji rad i život. I ako sam budala, ja to nisam zaslnžio. Ja ne pušim. ne pijem, ne iurim ženske. Mogu valjda biti glup. Tlčio sam Školu, promenio sam nekoliko zaposlenia i nikad me niko nije pitao đa li sam glup jli nisam. Pitali su me za nešto drugo, za to me nikad nisu pitali. Ja se ne kajem što sam glup. Ni u zakonu ne postoji ni jedan paragraf protiv gluposti. Mi smo prevazišli tu fazu gluposti o kojoj vi govorite. Glupost ne stagnira. Svi smo mi, neko više neko manje, uložili deo sebe u tu veličanstvenu građevinu koju vi nazivate glupošđu. Glupost je prešla sve granice. To samo vi ne znate. Ako ćemo đa teramo mak na konac, i kad me vučete za jezik, ja mogu da vam kažem: zdravi majmuni ostali su majmuni, a čovek je

postao od bolesnog majmuna. Za ceo taj slučaj ja se ne mogu osećati odgovomim. Priznajte i sami: da nema glupih ne bi se moglo utvrditi ko je pametan. To je jedno. A drugo, glupost ima mnogo preimućstva nad pameću. Nabrajam po sećanju: Glupaci se ne boje, ne stide, nemaju problema. ne pate od griže savesti, od inferiomosti, lažnog morala, sentimentalnosti. Glupacima je sve jasno. Glupaci ne postavljaju pitania. ne traže odaovore, svako objašnienie im je đobro, svaki ođgovor tačan, svako rešenje jedino mofmće, svaki izlaz pravi, JoŠ niko nije umro od glunosti, niko obešen zbos gluposti, niko se niie übio zbog gluposti. Onomad sam primio pismo od jednog glupaka iz Francuske on misli isto što i ia. Uostalom. glupost se oredaje po Školama. Glunost se prenosi- sa kolena na koleno. Glupost je ušla n enciklopedije. Glupost je u centru pažnje. Glupost je popularna. Glupost nije mala. Postoie antologiie sluposti. ciklusi gluoosti. rikloni glunosli, rekviiemi qluoosti, simfoniie gluoosti. kulrninacije gluposti. Glupost je čitava jeđnß filozofija. Malo sam povisio ton. Bol? me nepravda. Gluoost je tako reći pravilo. I šta su *o p.arn i 'tni ) više postigli od nas, recite mi. molim vas? Rodeni brat mi ie namefan i stalno kuka, nerna šta da jede. Nosi moia odela. voli moie bivše devoike i ne vrača mi kusur kad ga negde oošaljem. Na kom je to polju pamet triiumfovala i kada? Ne očekuite od mene podršku. Glupost je moia odbrana. Kađa smo mi bili gluoi, vi se niste ni rodili. GlUpo.st je starija od pameti. Da prvi čovek nije bio glup drugi se ne bi ni pojavio. Uostalom, samn pametniii ponušta. I đrugo, nabrojte mi koliko ima pametnih među dobitnic;ma raznih oasrada i trofeja? Kađ Ste posl''dnii put čuli pametnog Čoveka i šta vam ie rekao? Mene zaista interesuie. kako ja u ovoj situar'ii mopn biti pamefan? To je utopija. Pamet je neodrživa. Padc mi još jedna glupost na oamet: zar nne hilo holic napasti pamctne. koiih ie manie. Tu biste bitku. kao i uvek. glatko dobili. Velika r’ sila pluoost! A pamet je Inksuz i snobizam. Pamet pripada prošlosti. Jcdino glupost ima pcrsoektive. šta čete rečl na ovo: kad 5e poslednii put gluo čovek izbačen iz akademije nauka? Nikad! Vi ste očiglcdno mladi i ne znate kakve smo

mi sve muke imali sa pametnim Ijudima. Pamet se zatvorila u ekskluzivne grupe, odvojila se od naroda i samo razmišlja. Među nama je dubok jaz. čega se oni stide mi se time ponosimo. Da sam toliko glup i ja bih mogao biti pametan. Koji bi pametan čovek uradio ono što su uradili glupaci? Najveće gluposti delo su glupaka! Uostalom, šta bi bilo kad bi glupaci razmišliali? Bilo bi isto. Da nije glupaka, ko bi tako revnosno i übedIjivo, bez ikakvih argumenata, neuspehe proglašavao uspesima? Ko bi verovao? Budimo realni. Shvatite i nas. Mi ne mofcemo dozvoliti da nam bilo ko soli pamet. FiziČki smo jači, duhovno zđraviji. Pamet je neizlečiva bolest, Iskreno rečeno. ja ni za glupost ni za pamet ne vidim izlaza. Danas će već sutra biti juče. Ta ne vidim razloga za žurbu. Najveće gluposti tek stoje pred nama, Napad na jednog glupaka napad je na sve nas. Nemojte se samo zavaravati da svako može biti glup. U gluposti se mora verovati. Glupost ne podnosi malodušnost i kolebljlvost. rađoznalost i dileme. Da ste onolike uvrede sručili nekom pametnom čoveku, on bi napravio glupost. Pamet je uobrazena. osetljiva. sujetna, peđantna, mrzovoljna. zajedljiva. Glupost je čista. jednostavna i prirodna. Priznajem. Kad govorim o glupostima ja sam Pi istrasan. Odustati od gluposti sada, bilo bi kasno. Moramo ići do kraja. Na glupost treba gleđati kao na činienicu. Uupost je sanjati o bilo kakvoj pobeđi nad glunošću. Nemojte biti nezahvalni! Proučav r ajte glupost, divite se glupostima batika 8 Upost Nemo i te od gluposti praviti’ Uostalom, šta vi znate o gluposti? Najveće glunosti nlste još pročitali. Spustite se na zemlju. Tek tada ćemo razgovarati otvoreno, kao Ijudi. Piužite nam đokaze o svojoj gluposti a ia jt- ,ada o«kritl p^i’nsU sn mu i đubinu nenadmašne gluposti. Sv e ovo govorim jer verujem u vas. Imam uiisak cla ste skloni glupostima! Opiostite, ako sam rekao nešto pametno, to mi P’«- h»ia namcra! Pismo prepisao i redigovao

MATIJA BECKOVIC

Oh, bitef među nama!

Svi znaju šta je BITEF i nazite da vam $e ne dogodi da u nekem »boljem« društA-u pokažete da niste čuli za njega. To nije deterdžent, nl marka automobila, ni neki novi sastav bit-muzičara, nego zvučna skraćenica, zgodna za reklamiranje Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (a-v vangarde, ali »a« se verovatno nije dobro uklapalo u skraćenicu BITEF). Ako niste bili jedan od šest stotina i dvadeset četiri srećnika s kartom ili propusnicorn, pa niste uspeli da vidite ni jednu od četrdeset predstava, ili vam kao studentu cena od hiljadu do tri hiljade dinara (srećom starih) nije odgovarala, pravite se da ste bili van Beograda, ili čitajte laskave recenzije u dnevnoi štampi i blefirajte da ste videli bar Četiri predstave. Nemojte da vam bude nezgodno, jer se bar dve i po hiljade Ijudi stidi što nije videlo predstave i pravi se đa jeste, dok još veći njih tvrdi da neće da gleda

tako nešto »iz principa« (izeovor niie loš, samo smislite 3obar princip. Ako stvarno niste bili, mnogo ste propustili. Mogli ste da zakažete sastanke svojim prijateIjicama na BITEFU (to: »videćemo se na Bitefu« bilo je strašno u modi), mogli ste da se krećete među živim veličinama kulture i ostalog, da se sa njima gurate za kafu, čak možda da im umiljato kažete »pardon«, ako vas nagaze. Mogli su i da vas snime za televiziiu, dok u koloni po dva napuštate rajsko naselje eteričnih bića, koja puše onaj novi, dugački »Pel Mel« i nose odela šivena kod »Kađrije«. Ako vam se iz neznanja desilo da propustite ove godinc. neka vam se otpiše na mladost, ali iduče godine pamet u glavu: pretplatite se tri meseca unapred, a posle se nravite đa za vas dvadesetak hiljada ništa ne znači i da ste ih dali prosto tako, iz navike. Najčudnije je to kako je iedan avangardni festival uspeo da op-

stane u našoj kultumoj čaršiji i koji je to motivi navode cla ga podržava. Jer, sviđalo se to nama ili ne, Poograd je pozorišna provincija, vrlo zatucaua, sa izra zitom težniom da to i ostane. Ono nekojliko pozorišnih kuča, namcnjenih tome da zastupaju razne oblikc i pravce scenske umetnosti, često u ieku sezone zvrje prazne. Ne iskupljuju 5h pcjiedine laskave kritiike najuspelijih predstava sa gostovanja u inos'tianstvri, ni međunarodni renome nekolicine naših pozoriš nih stvaralaca. jer to ne znači ništa. Znate li vi možda neko pozorište, koje se sa gostovanja vratilo s lošim kritikama, ili neku zemliu bez iiednog pozoriŠnog velikana? Ne pada mi na namet ni jedan takav primer u Evropi, Atelje 212. domaćin i organizator BITEF-a, je, uprkos nizu izuzetno sposobnih i stručnih stvaralaca okupljenih u njemu, nozorište prividne avangarde. To ie kuća raskošna i eksklu- ■ zivna, drska u granicama bezo- |

pasnog. avagardna u granicama dmstveno poželjnog i unapred odobreno'g, stA’ai'ailaČki krajnjc bojažljiva i proračunata. To je kuća koja samu sebe sputava, plaši se sopstvene snage i uticaja, teži bczbednosti i traži podrške, umesto da talente uloži u otkrića, da se usudi na rizik istraživanja. Samozadovoijna i sigurna u neprikosnovenost svog jodinstvenog položaja »modernog« pozorišta u provinciji, ta kuća nema nikakvog razloga da se uoušta u neizvesno, Položaj poželjne avanearde, taj salonski, razmaŽeni. jalovi stav priznatog i unapređ rasprodatofr proizvodača svim je zadovoliava. U nedostatku svoje avangarde, sagledavajući okom veštog trgovca nezasićenu tezgu na oiiaci umetnosti, Atelje uz veliku pompu i samohvalu obavlia jedan posao uvoza, koji mora da se isplati. Vrednost uvezenoz ne nretpostavlia vi-ednost uvoznika, inare bismo mo"1i da hvalimo svako nreduzeće koje uvozi gr.ađevinske mašine i prodaie' 5h dovoljno skupo da mu se to isnlati. Nama pozorišna roba freba. gladni smo je. a nien uvoz nije uvek blagosloven. Kada ie avanprarda u pitanju. stvar >de naročito te.Ško, ier su to obično provokativne »nenouzdane« nred stave. koie momi svakojako da deluju ako sc poia\’e na nra r '’nm mesiu. KaWo ie Atclie fako lako us«»o i još nvck usneva? Firma Atelif*a ie gorancija za bf’zbednost. Pnblika koiu okunlia, nije ona koju bi nozorište raspalilo. To garantuiu cene. Sala je mala i u strogom centm. Avangarda dovoljno poznata n u svetu da se o njoi raože raspitati i znafi r.a vremc šta znači, da ne buđe neke zabune. Caršiia rađo i lako anlaudira gos'ovanjima: to ie pitanic bon-tona. Ona voli tuđu avangardu, to ie šarmantno, fo s nama nema vezc. Co\’ek se prosto nepriiatno oseća kad vidi kako dame i gospoda uz kaficu u luksuznom foaicu knmentarišti Vajs Ovu »Baladu o Luzitanskoi nemani«, epsku dramu o aneolskim cmcima, namenienu iednoi drueoi publici. Još gore se osećate kad vidite nekoe svog prijatelja studenta, uštirkanog i ukravaćenog, kako nekome na uvo obiašnjava ko ie ko i saučesnički se smeška na nove čaršijskc tračeve. Ovai način širenia strane kulture neodoljivo podseća na jednu drueu drža\m, u kojoj se takve priredbe gledaju uz pozivnice, u koioi se izvesne kniiec štampaju u tiražu od dve hiljade primeraka i prodaiu prema spisku ličnosti do kojih freba da dođu, a na sva usta se govori o slobodi takvih gostovanja, o obimu prevodilačke delatnostii, o narodnoj kulturi.

LAZAR STOJANOVIĆ

Poezija

VRATA PRETESNA Kuriaci okolo kuće Veći su od kuće Oči su im staklene šape su im gvozdene Kroz vrata pretesna Iz gladi goleme I kad bi hteli Unutra ne bi Lampa od snega Plamenom neizbežnim Prodire mi pod čelo U mrak iskonski Obasjan drhtim ispod Smrtno ranjenog Puškina Obasjan drhtim na štakama Osakaćenog Remboa Je li to mladost na padini Jesam li razlog padu Iz svoje bih kože U kožu kurjaka Iz kože kurjaka U kožu urlika Iz kože urlika Da odem bestraga Kao kad otac na gumnu Vilama udara po snooovima iećma Kao kad brat drenovačom Übije klupko zmija na pojilu Tako mraz biie kocem po ledini Tako muk zakiva reč U prag čvrstog mi glasa Prozorska okna su kniiga Beskrajno čitljiva U dubini joj oči moiih predaka Predane bašti tišine Predane šumi tamnoi Pred koiom me nenađno mati rodila Biserje vida nanizano , Na struk beskraja gub'm Da bih video v!še od viđljlvog Kroz vrata oretesna Tz gladi goleme I kad bih hteo Mogao ne b'h Kurjaci okolo kuće Veći su od kuće

RADOMIR ANORIĆ

SVE JE BILO . Sve je bilo šala: Obale, mora, slavuji, Led, sneg, Akonkagva, Verni prijatelji. Sve je bilo šala: Stihovi, zvuci, veči, Tako hvaljena šala: Reke, vekovi, mi. Sve je bilo šala: Kosti, oči, telo, Strasli, život, Čežnje, Hleb, Ijubav i so. • ■ Sve je bilo šala: Prozori sa ledom, Zavesc od krepa I tvoj mali dom. Sve je bilo šala: Ah, neponovljiva, Meuvežbana. nespretna Kao dželatova sekira.

ptff.ngAO e.unić

BIJMAR Svako bi trebalo da ima svoj buricii .iedan bunar u zcml ji ili pesku, Dubok, il| sa vodom do pojasa. Bunar, u kome bi posle buđenja Mogao, naginjući se oprerno Svako u svom Da ogleda svoje lice, Smešak, irraz tuge, sažaljenja, Pa čak i svoje glasne žice; (Tanak ili dubok gias) I nađc ono što mu toga Dana najbolje stoji, Uostalom prcma onome Sto mu je lada baš pofrehno... .ledan takav bunar svako bi trebalo đa ima. Bunar sa hladnum i pitkom vndom, Zarastao u korov, zvonak i sa Klizavim kamenjem u koncenlričnorn zidn .ledan bunar koji če i sam oronuti I srušiti se kada bude trebalo, ... A pre nego šfo dnJgi dbđe, Pre nego što uopšte stigrte Da tu proveri svoj slas Ili, mož.da, nešlo na svom licu!

PEtA* CVtTKOVIć

SVETI ARHANĐEE MIHATLO (IKONA) Tesi li se okrenuo od zvezda Kada i ja smem da te vldim Na ovoj crvotočnoj dasci čiste su cveti Kroz koje si prošao. Nedirnut. • Odeven u mačeve. Bog je tu bio bez pričesti I jeza za fobom otvori izvore mnoge.

TEGIJLIA DoSla si u ovu reku da sć zarediš Ti kojoj voda najteži put zadaje I u njenim hladnim sapima činiš drugu zoru devičanstva. Ali put na kome se oslobađaš strasti Vratiće te kao sabrano poniženje muŠkarea Ususret žestokom pustom ropcu. Taoče slatke vode Jedina svoj dom čist ostavijaš.

BOZIDAB MILIDRAGOVIC

1968 ■»"

STUDENT

7